Kako previše motivacije utiče na donošenje odluka?

Iako je uloga motivacije u obavljanju zadataka ponašanja poznata više od jednog veka – zahvaljujući radu psihologa Roberta Jerksa i Džona Diligama Dodsona – njen precizan efekat na mozak ostaje nejasan.

Tim sa Univerziteta u Ženevi (UNIGE), u saradnji sa EPFL, otkrio je kako motivacija menja neuronska kola odgovorna za senzornu percepciju koja prethodi donošenju odluka kod miševa.

Ova studija otkriva zašto nivo motivacije koji je previsok ili prenizak može uticati na našu percepciju, a samim tim i na naše izbore. Ovi rezultati, predstavljeni u časopisu Neuron , otvaraju nove perspektive u metodama učenja.

Odlazak na posao rano ujutru, odabir restorana u vreme ručka: mnoge naše odluke su motivisane potrebama kao što su zarađivanje za život ili zadovoljenje gladi.

Međutim, donošenje odluka je složen proces, na koji mogu uticati i spoljašnji faktori, kao što su okruženje ili drugi pojedinci, i naša unutrašnja stanja, kao što su naše raspoloženje, nivo pažnje ili stepen motivacije.

Laboratorija Samija El-Boustanija, docenta na Odseku za osnovne neuronauke na Medicinskom fakultetu UNIGE i primaoca stipendije Eccellenza (SNSF), proučava neuronska kola uključena u donošenje odluka.

U nedavnom radu, sprovedenom u saradnji sa timom profesora Karla Petersena na EPFL-u, njegova laboratorija je proučavala ulogu specifičnog unutrašnjeg stanja – motivacije – u percepciji i donošenju odluka, piše Medikal Ekspres.

Više od jednog veka poznato je da veza između motivacije i učinka postoji zahvaljujući radu američkih psihologa Roberta Jerkesa i Džona Diligama Dodsona.

Previše ili premalo motivacije je štetno za učinak. Međutim, način na koji ovo utiče na naša neuronska kola ostaje nejasan.

„Želeli smo da posmatramo kako se senzorne informacije koje prenose neuroni u korteksu menjaju u zavisnosti od stepena motivacije i u kojoj meri ova druga može da utiče na učenje i učinak u zadatku donošenja odluka“, objašnjava Sami El-Boustani, glavni autor studije.

Istraživački tim je razvio paradigmu ponašanja koja uključuje miševe u režimu kontrolisane potrošnje vode. Prvo su obučili ove glodare da reaguju na taktilne stimuluse preko dva brka (A i B) i da proizvedu akciju – lizanje izliva – samo za brk A kako bi dobili kap vode.

Nakon ovog treninga, ovi miševi su reagovali uglavnom na stimulaciju brkova A, što ukazuje na njihovu sposobnost da razlikuju ova dva osećaja.

Konačno, istraživači su sproveli ove eksperimente na smanjenom nivou žeđi kako bi promenili motivaciju glodara da učestvuju u zadatku.

Stanje hipermotivacije zamagljuje senzorne informacije

U stanju velike žeđi — dakle velike motivacije — glodari su se loše ponašali. Lizali su izliv bez razlike, ne praveći razliku između stimulisanih brkova. Nasuprot tome, u stanju umerene žeđi, izbor njihove akcije postao je optimalan.

Uglavnom su lizali izliv kada je stimulisan brk A. Konačno, kada nisu bili mnogo žedni, njihov učinak u zadatku je ponovo opao.

Posmatrajući aktivnost neuronskih populacija odgovornih za perceptivno donošenje odluka kod ovih miševa, istraživači su otkrili da su neuroni u ovim krugovima preplavljeni električnim signalima kada su miševi bili hipermotivisani.

Nasuprot tome, u stanju niske motivacije, signali su bili preslabi. „Hipermotivacija dovodi do jake stimulacije kortikalnih neurona, što uzrokuje gubitak preciznosti u percepciji taktilnih stimulusa,“ kaže Giulio Matteucci, postdoktorski saradnik u laboratoriji Samija El-Boustanija i prvi autor studije.

Nasuprot tome, u stanju niske motivacije, tačnost senzornih informacija je obnovljena, ali je jačina signala bila preniska da bi se mogao ispravno preneti.

Kao rezultat toga, percepcija stimulusa je takođe bila poremećena.

Novo razumevanje učenja

Ovi rezultati otvaraju nove perspektive. Oni pružaju moguću neuronsku osnovu za Jerkes-Dodsonov zakon.

„Oni takođe otkrivaju da nivo motivacije ne utiče samo na donošenje odluka, već i na percepciju senzornih informacija , što vodi do odluke“, objašnjava Karl Petersen, redovni profesor na Institutu za mozak EPFL-a i ko-stariji autor u studija.

Ovaj rad takođe sugeriše da je neophodno razdvojiti sticanje i izražavanje novih znanja.

„Uočili smo da su miševi vrlo brzo razumeli pravilo, ali su ovo učenje mogli da izraze tek mnogo kasnije, u zavisnosti od izmenjene percepcije povezane sa njihovim nivoom motivacije. Ovo razotkrivanje uloge motivacije u učenju otvara put novim adaptivnim metodama koje imaju za cilj održavanje optimalnog nivoa motivacije tokom učenja.“