Milan Popović: Biće letećih viršli i vakuumskih topova, zasijaćemo punim sjajem!

Šira javnost ga poznaje po zanimljivim naučnim eksperimentima koje izvodi u emisiji “Pokreni se” na televiziji Nova, a kasnije ih demonstrira i na samom festivalu, uživo pred radoznalom publikom.

Za ovu godinu spremio je interesantan program o kome smo razgovarali u susret ovoj naučnoj manifestaciji.

Šta si nam spremio za predstojeći Festival nauke – koje programe u kojima učestvuješ izdvajaš kao najzanimljivije?

Na poslednjem pravom festivalu koji smo pravili, pre epidemije Covid – 19, moja postavka je ponavljala neke od meni najdražih eksperimenata koje smo izveli u emisiji „Među nama“ na TV Nova.

Nastavljamo tu tradiciju i sada ponavljamo eksperimente iz jutarnjeg programa „Pokreni se“ koji vodi Danilo Mašojević. Biće tu letećih viršli, vakuumskih topova, kofera koji vas vode tamo gde se njima ide…

Tu će svi oni prirodni zakoni, koji su nas mučili kroz osnovno obrazovanje, zasijati punim sjajem i pokazati koliko umeju da budu zanimljivi.

Šou je priča za sebe, moja omiljena priča, priča kojom bih vas davio kada bismo seli na kafu ili na bilo koji način delili prostor duže od 20 minuta.

O čemu je ta priča?

O najrasprostranjenijem atomu u svemiru, o vodoniku. Na samom početku, pre skoro 14 milijardi godina, ceo svemir je bio gotovo u potpunosti napravljen od vodonika.

Onda su, procesom nuklearne fuzije u zvezdama nastajali ostali, teži elementi. Pored toga i danas 90% svih atoma u svemiru su atomi vodonika. Vodonik je neizostavan deo svih bioloških molekula, bez njega nema života.

Vodonik je gorivo uz pomoć koga šaljemo misije u svemir. Vodonik se koristio kao gorivo u prvom automobilu sa motorom sa unutrašnjim sagorevanjem, daleke 1807. godine.

Više od 200 godina kasnije, ceo svet se uzda u zaustavljanje klimatskih promena tako što ćemo fosilna goriva zameniti vodonikom, jer vodonik kada sagoreva gradi samo molekul vode, i nema emisije gasova koji izazivaju efekat staklene bašte.

Na Festivalu nauke ću da vam otkrijem koliko je tek ta voda jedan čudna, čudna supstanca.

Rekao si da je postavka zasnovana na eksperimentima koje sa Danilom izvodiš na televiziji Nova. Kako je započela ta saradnja i koliko je po tvom mišljenju značajno ovakve sadržaje emitovati na komercijalnim televizijama?

Ja sam na TV Nova praktično od početka emitovanja emisije “Među nama”.

Tu smo Nataša, Maja i ja jednom nedeljno sa gostima izvodili naše male naučne demonstracije, da bi me Danilo kasnije nasledio.

Koliki je značaj promovisanja nauke u medijima jasno vam je kada prošarate malo daljinskim upravljačem: češće ćete naleteti na promociju pseudonauke nego nauke, na društvenim mrežama će vam svaki čas izletati naučno neutemeljene teorije koje će vas možda nasmejati, ali će ih mozgovi nekih drugih ljudi upiti kao sunđer.

Znate, nikad vam na Facebooku neće izleteti naslov: “Lažu vas, ne morate nikad da menjate ulje u svom automobilu, evo šta o tome kaže čuveni britanski automehaničar!”

Zato danas više nas bespogovorno veruje stručnjacima zaduženim za popravku naših automobila nego stručnjacima zaduženim za popravku naših tela.

Zato moramo da promovišemo nauku i zato veliko hvala Novoj S koja prepoznaje našu misiju.

Kako vidiš ovogodišnju temu Festivala – Novo doba, na koji način razmišljaš o daljim temama i konsekvencama koje ona inicira?

Ja sam nepopravljivi optimista. Zato mi je fraza “Novo doba” optimistična.

Pre par meseci sam veštačkoj inteligenciji zadao zadatak da mi nacrta kako će izgledati panorama velikog grada 2100. godine. Dobio sam postapokaliptičnu scenu, ulice prekrivene peskom, bez zelenila i ljudi, pune napuštenih automobila. Ja te ulice vidim sasvim drugačije.

U mojoj glavi ti automobili se kreću sa nultom emisijom ugljen dioksida, dok su ljudi koji se voze u njima srećni i zdravi.

Koliko dugo učestvuješ u radu Festivala nauke i kako doživljavaš njegov razvoj od tih dana do sadašnjice? Koliko si sam doprineo nekim organizacionim i tematskim idejama i gde vidiš prostor za dalji razvoj?

Jedna od stavki iz moje biografije na koju sam najponosniji je to što sam učestvovao u rađanju i rastu Festivala nauke u Beogradu sve do danas.

Tu sam od 2007. godine i ne znam šta bi moglo da nas razdvoji. Da bi jedan ovakav događaj nastao potreban je da mnogo ljudi svu svoju kreativnost stavi na raspolaganje timu tako da, bez lažne skromnosti, ne bih svoju ulogu posebno isticao.