Foto: ShutterstockSvako od nas doživeo je „napad“ štucanja bar jednom u životu. Iako se ovaj refleks događa svakodnevno, uglavnom se ni ne zapitamo o njegovom pokretaču, a nauka još uvek nije našla konačan odgovor zašto nam se štucanje dešava.
Prema narodnim predanjima, štucanje znači da neko priča o nama, a to navodno možemo zaustaviti tako što ćemo nabrajati ljude koje znamo, pa kada pomenemo pravog ‘krivca’, štucanje će prestati. Tokom Srednjeg veka, ljudi su pak smatrali da štucanje izazivaju vilenjaci.
Nauka još uvek ne shvata zašto štucamo
Čini se da mnoge stvari pokreću nevoljni refleks poznat kao štucanje, ali da nauka ne razume zašto se taj refleks uopšte događa.
O tome zašto štucamo i da li štucanje ima neku bitnu ulogu u normalnom funkcionisanju organizma, upitali smo doktora medicine Stefana Tubina.
On objašnjava da je štucanje fenomen koji karakteriše nagla kontrakcija međurebarnih mišića i dijafragme, što dovodi da naglog usisavanja vazduha u grudni koš. To je praćeno naglim zatvaranjem glotisa, laringsa grla i ispuštanjem karakterističnog piskavog zvuka, koji može biti smešan, ali i frustrirajuće dosadan.
Štucanje kao evolucioni „zaostatak“ čoveka?
S obzirom da nauka još uvek nije dala konačan odgovor na pitanje šta je pokretač štucanja, doktor napominje da ovaj fenomen može biti potpuno bezazlen kada prođe sam od sebe ili simptom nekog ozbiljnijeg problema u organizmu ako traje duže ili postaje sve učestaliji.
„Naime, prve amfibije koje su iz vode prelazile na kopno su imale škrge i primitivna pluća kada su na kopnu. Za to funkcionisanje je jako bitno da glotis može biti zatvoren prilikom usisavanja vode ka škrgama. Na osnovu ove predpostavke, smatra se da štucanje nema nikakvu ulogu, već da je ono samo evolucioni zaostatak“, objašnjava doktor Tubin ukazujući da bi možda mogla postojati veza između štucanja i nivoa kiseonika u krvi.
Koji su „okidači“ štucanja?
Za ispoljavanje simptoma štucanja, važnu ulogu vidi u refleksnom luku koji ima određenu funkciju pokratača.
„U ovom fenomenu najverovatnije posreduje refleksni luk koji uključuje između ostalih i dva nerva od kojih je jedan kranijalni, što znači da mu je polazna tačka unutar lobanje (Vagus) i drugi koji nastaje od prednjih korenova vratnih nerava (C3, C4, C5) koji je zadužen za kontrakciju dijafragme i disanje (Phrenicus) koji inverviše dijafragmu. Treća bitna karika ovog refleksnog luka je moždano stablo, gde se potencijalno nalazi centar za štucanje“, predočava doktor Tubin.
On nastavlja da u vezi sa tim, prisustvo iritativnog faktora – zapaljenskog, hemijskog ili fizičkog, može dovesti do aktivacije refleksnog luka.
„Taj proces je već poznat kod nekih tumora koji pritiskaju elemente refleksnog luka, kod srčane ishemije i refluksne bolesti. Takođe, uočava se i prilikom primene određenih analgetika, tramadola ili konzumiranjem lekova koji se koriste u tretiranju pakrinsonove bolesti“, objašnjava Danasov sagovornik.
Doktor podseća da fenomen štucanja nije zapažen samo kod odraslih, već se može primetiti i kod novorođenčadi i male dece.
„Pretpostavlja se da je štucanje povezano sa hranjenjem i naglim širenjem želudca, što dovodi do aktivacije refleksnog luka“, kaže dr. Tubin, dodajući da ono može trajati kratko, ali i duže od 48 sati, pa čak i mesecima.
Kako zaustaviti štucanje?
Dr. Tubin kaže da još uvek nije dovoljno jasno neuronsko kolo u moždanom stablu i van njega koje učestvuje u refleksnom luku, ali da se zna da u njemu učestvuju GABA i dopamin (neurotransmiteri), što objašnjava zašto se primena ovih supstanci može koristiti u lečenju štucanja.
Ipak, kako dodaje, pored farmakoloških, operativnih i akupunkturnih načina da se štucanje zaustavi, postoje i alternativni načini njegovog „lečenja“.
„Udah i zadržavanje daha 20 sekundi je jedan od najpoznatijih načina da se zaustavi štucanje. Zabeleženo je da stimulacija refleksa povraćanja može dovesti do naglog prestanka štucanja. Pored ovih, zabeleženo je da Hajmlihov manevar koji se koristi prilikom zapadanja stranog tela u disajne puteve može dovesti do prestanka štucanja. Takođe, postoje i manje sigurne metode, kao što su konzumacija kristal šećera, sisanje limuna, kompresija očnih jabučica i masaža vrata, ali u slučaju da štucanje traje duže od 24h treba potražiti stručnu pomoć“, savetuje doktor medicine.
Prema Ginisovoj knjizi rekorda, rekord za najduži napad štucanja pripada Čarlsu Ozbornu. Imao je štucanje 68 godina, od 1922. do 1990. godine, a procenjeno je da je štucnuo oko 430 miliona puta. Kristofer Sends je doživeo oko 10 miliona štucanja tokom 27 meseci od 2007. do 2009. godine, a štucao je svake dve sekunde 12 sati dnevno.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
