U Turskoj je otkrivena jedna porodica koja hoda četvoronoške, što je osobina koja nikada pre nije zabiležena kod modernih ljudi, zbog čega su naučnici bili podstaknuti da istraže vezi između ovog fenomena i teorije ljudske evolucije.
Porodica Ulas, s pojedinim članovima koji imaju ovu karakteristiku, prvi put je došla u centar pažnje kada su se naučnici zainteresovali za nju, nakon čega je usledio dokumentarac “Porodica koja hoda na sve četiri” Bi-Bi-Si-ija. Otkriće je potpuno zbunilo naučnu zajednicu, prenosi Mirror.
Profesor Nikolas Hamfri, evolucioni psiholog u Londonskoj školi ekonomije, otkrio je da je šestero od 18 dece u porodici rođeno s ovom neobičnom osobinom. Jedna od ovih šestoro osoba je u međuvremenu umrla.
Profesor Hamfri je u intervjuu izrazio svoje čuđenje: “Nikada nisam očekivao da se, čak ni u najneobičnijim naučnim fantazijama, moderna ljudska bića mogu vratiti u životinjsko stanje.”
Naglasio je značaj bipedalizma u razlikovanju ljudi od drugih životinja.
“Ono što nas razlikuje od ostatka životinjskog sveta je činjenica da smo vrsta koja hoda na dve noge i drži glavu visoko u vazduhu… naravno, razlikuje nas i jezik i razne druge stvari takođe, ali to je užasno važno za naš osećaj da se razlikujemo od drugih u životinjskom carstvu. Ovi ljudi prelaze tu granicu”, dodao je.
Prema pisanju portala N1 Hrvatska, dokumentarac je provokativno opisao porodicu Ulas kao potencijalno “kariku koja nedostaje između čoveka i majmuna”, ističući njihov “neopisivi značaj za svakoga od nas” i tvrdeći da prema logici evolucije “ne bi trebalo da postoje”.
U revolucionarnoj studiji, turski naučnicu su predložili da se možda dogodio oblik “prenošenja”, potencijalno preokrenuvši tri miliona godina evolucije. Ova kontroverzna teorija naišla je na kritike profesora Hamfrija, koji ju je u Bi-Bi-Si-jevom dokumentarcu ocenio “duboko uvredljivom” i “naučno neodgovornom”.
Utvrđeno je da deca koja su bila u fokusu ove studije imaju smanjeni mali mozak, stanje koje obično ne utiče na bipedalizam kod drugih ljudi. Međutim, ovi dečji kosturi više su nalikovali majmunima nego ljudima, tvrde istraživači sa Univerziteta Liverpul.
Uprkos tim sličnostima, ključno je primetiti da se njihovo kretanje razlikuje od majmuna; nisu hodali na zglobovima prstiju nego su umesto toga koristili ispružene dlanove.
Profesor Hamfri je za Bi-Bi-Si ponudio alternativnu perspektivu: “Mislim da je moguće da je ono što vidimo u ovoj porodici nešto što se može povezati s vremenom kada nismo hodali kao šimpanze, već smo bili na stadijumu evolicije između silaska s drveća i uspravnog hoda.”
Takođe je sugerisao da je na razvoj dece mogao uticati nedostatak podsticaja da stoje nakon devet meseci starosti.
Kako bi im se pomoglo u napredovanju, deci je dodeljen fizioterapeut i oprema koja im pomaže da hodaju na dve noge. Do vremena kad je profesor Hamfri drugi put posetio Tursku, primetio je značajna poboljšanja u njihovom kretanju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.