Nesavršeno lice perfekcionizma

To je ujedno i jedan od motiva što u bilo kom obliku saradnje, od drugih ljudi traže da se drže visokih kriterijuma koje su oni odredili.

Perfekcionizam možemo da posmatramo kao posvećenu potragu za savršenim rešenjem sa idejom da savršeno rešimo neki problem, od organizacije svakodnevne životne dinamike do rešavanja egzistencijalnih pitanja. Ova potraga podrazumeva konstantno razmišljanje, analiziranje, traženje i odabir najbolje ideje, dok se visok estetski i funkcionalni kvalitet podrazumevaju. Upravo zbog velikog broja parametara koji treba da se uklope, ova potraga oduzima dosta vremena i energije, a uspeh nije zagarantovan već upitan, jer cilj je „savršenstvo“. Ljude koji traže savršeno rešenje i koji su spremni da ulože dosta vremena i energije da bi došli do njega, okolina često naziva „perfekcionistima“.

Pokretači ponašanja su kako poruke koje dobijamo od onih pored kojih odrastamo tako i naše odluke u odnosu na te poruke, koje mi kao jako mali ugradimo u sebe kao strategije za rešavanje problema. S obzirom da ove strategije pravimo sa jako malo godina, i u nedostatku dovoljno relevantnih informacija i životnog iskustva, one su disfunkcionalne i pre doprinose problemu nego što ga rešavaju.

Kako perfekcionizam postaje naša karakteristika

Klinički psiholog Taibi Kahler identifikovao je poriv za savršenstvom kao jedan od pokretača ponašanja koji se nalazi u osnovi disfunkcionalnog ponašanja. Kahlerov koncept o pokretačima ponašanja je deo i Transakcione analize, teorije ličnosti i društvenog ponašanja koja se bavi analizom međuljudskih odnosa.

Pokretači ponašanja su kako poruke koje dobijamo od onih pored kojih odrastamo tako i naše odluke u odnosu na te poruke, koje mi kao jako mali ugradimo u sebe kao strategije za rešavanje problema. S obzirom da ove strategije pravimo sa jako malo godina, i u nedostatku dovoljno relevantnih informacija i životnog iskustva, one su disfunkcionalne i pre doprinose problemu nego što ga rešavaju. Ovi pokretači se automatski aktiviraju kada se osećamo loše i neadekvatno u vezi sebe, sa ciljem da ponovo uspostavimo svoju ravnotežu i osećaj adekvatnosti.  

Svako od nas se rađa i odrasta u sredini koju nije u poziciji da bira. Kakva je emotivna klima u sredini u kojoj odrastamo zavisi od ponašanja odraslih ljudi pored kojih odrastamo i koji imaju ulogu da brinu o nama i našim potrebama. Verbalne i neverbalne poruke koje nam oni šalju igraju značajnu ulogu u tome kako se osećamo i kako vidimo i doživljavamo sebe, njih i svet oko sebe. Na osnovu onog što nam govore i kako se ponašaju mi zaključujemo da li nas vole, prihvataju i poštuju ili ne.

„Oni me ne vole zato što nisam dovoljno dobar, ali ako se „popravim“ i budem savršen onda će me voleti, prihvatiti i poštovati“ je početna hipoteza iza koje se nalazi pretpostavka da će nam savršenost obezbediti ljubav i prihvatanje koji su nam sada uskraćeni zbog naših „mana“ i „nedostataka“. Ukoliko ova hipoteza postane naša odluka, perfekcionizam postaje naša karakteristika.

Ukoliko su naše potrebe za ljubavlju, toplinom i prihvatanjem zadovoljene, odrastamo sa osećajem da smo značajni, prihvaćeni i voljeni. Da smo dovoljno dobri takvi kakvi smo i da je sama činjenica da  postojimo kao takvi dovoljna da nas neko voli.

Ako odrastamo prožeti osećajem da smo nevoljeni i nebitni, a da naša osećanja i mišljenje nisu važni, deo nas počinje da traži razloge za to u nadi da će na taj način doći do odgovora, a time i do rešenja situacije. A to je da ćemo uspeti da se oslobodimo osećaja da smo nevoljeni i nebitni, i da ćemo dobiti ljubav, prihvatanje, toplinu i podršku. Da ćemo nekim ljudima koji su važni za nas, i mi postati važni i značajni.

U traganju za odgovorima i rešenjem, neki od nas otkriju perfekcionizam. Tražeći razloge za ponašanje koje nas povređuje, može da se desi da pretpostavimo da smo mi odgovorni za ponašanje naših odgajatelja prema nama –  za to što ne uvažavaju naše želje i potrebe i što nemaju sluha za nas. Na osnovu toga konstatujemo da smo neadekvatni, da nam nešto fali ili da nešto ne radimo „kako treba“ i počinjemo sebi da tražimo nedostatke, mane i greške kako bismo ih ispravili, u nadi da ćemo tako pronaći izbavljenje iz patnje koju osećamo.

„Oni me ne vole zato što nisam dovoljno dobar, ali ako se „popravim“ i budem savršen onda će me voleti, prihvatiti i poštovati“ je početna hipoteza iza koje se nalazi pretpostavka da će nam savršenost obezbediti ljubav i prihvatanje koji su nam sada uskraćeni zbog naših „mana“ i „nedostataka“. Ukoliko ova hipoteza postane naša odluka, perfekcionizam postaje naša karakteristika.

Karakteristike perfekcionizma

„Perfekcionisti“ traže i očekuju savršenstvo. Savršeno rešenje, savršen izbor, savršen dogovor, savršena izvedba. Kada nešto rade, traže da uklope sve okolnosti, uslove i načine. Temeljni su, posvećeni i imaju oko za detalje. Razmišljaju unapred, uzimaju u obzir celokupan kontekst, predviđaju potencijalne probleme i preduzimaju mere da ih preduprede. Spremni su da rade naporno i posvećeno, i imaju kapacitet da postignu veliki uspeh. S druge strane, zbog imperativa savršenih uslova i okolnosti, „perfekcionisti“ rizikuju da budu neefikasni, da ne započinju poslove ako ne mogu da ih urade savršeno ili da ne završavaju započeto zato što ga konstantno dorađuju.

„Perfekcionisti“ imaju izraženu potrebu za kontrolom koja za njih ima zaštitnu funkciju.

Ako je perfekcionizam jedna od naših karakteristika, najčešće ga doživljavamo kao snažnu i teško zaustavljivu želju ka „može to i bolje“. Naša postignuća tretiramo kao poligon za traženje mana dok ne iznedrimo „nad-postignuće“, savršeno u svakom pogledu. Na taj način negiramo i propuštamo da vidimo ono što se upravo dešava, a to je realni uspeh koji postižemo, trud koji ulažemo, talenat i znanje koje posedujemo i veštinu kojom ga primenjujemo. U skladu sa tim ne dozvoljavamo sebi da uživamo u onome što smo postigli, jer umesto uspešno ostvarenih ciljeva vidimo „modele“ za dodatno brušenje. O prilici da vidimo, čujemo i osetimo pozitivnu povratnu reakciju okoline nema ni govora jer refleksno odbijamo argumente sagovornika dok on na kraju i ne odustane.

„Perfekcionisti“ ne žive u sadašnjem trenutku, već u svojim mislima, u budućnosti, gde život tek treba da se desi kada se stvore savršeni uslovi i zadovolje najviši kriterijumi. Oni nipodaštavaju svoj uspeh tako što ga podrazumevaju ili smatraju „normalnim“.

Visoki kriterijumi i potreba za kontrolom

„Perfekcionisti“ postavljaju sebi visoke kriterijume za ono što rade, jer samo visok kvalitet povećava šanse za sigurnost i uspeh i istovremeno smanjuje mogućnost za neuspeh, bol, gubitak i razočarenje. To je ujedno i jedan od motiva što u bilo kom obliku saradnje, od drugih ljudi traže da se drže visokih kriterijuma koje su oni odredili. Zato im je jako teško kada su u poziciji da sarađuju sa neistomišljenicima koji nemaju iste ambicije i potrebe i kojima je i prosek dovoljno dobar. Iz tog razloga „perfekcionisti“ imaju izraženu potrebu za kontrolom koja za njih ima zaštitnu funkciju.

Uspeh i zadovoljstvo

Ljudi kojima je perfekcionizam jedna od karakteristika kao da ne umeju da osete zadovoljstvo zbog svojih postignuća. Često imaju doživljaj da ono što rade nije dovoljno dobro, da još nije vreme ili da još nisu spremni za sledeći korak. Oni ne žive u sadašnjem trenutku, već u svojim mislima, u budućnosti, gde život tek treba da se desi kada se stvore savršeni uslovi i zadovolje najviši kriterijumi. Nipodaštavaju svoj uspeh tako što ga „podrazumevaju“ („To se podrazumeva“) ili smatraju „normalnim“ („Pa to je normalno“). Zato i retko govore o svojim uspesima, umanjuju ih, a pohvale odbijaju „kontra-argumentima“ koje obično počinju sa „Da, ali…“. Jedini uspeh za njih je postizanje „savršenstva“ i  veruju da će biti zadovoljni tek onda kada to savršenstvo i postignu.

Svaki ostvareni cilj je uspeh i jako je važno da ga adekvatno obeležimo i da mu damo na značaju. Da damo na značaju sebi, jer mi smo ti koji su taj uspeh ostvarili.

Svako ostvarenje zadatog cilja je uspeh i to je ono što „perfekcionisti“ odbijaju da vide i prihvate. Nijedno ostvarenje postavljenog cilja se ne podrazumeva, već je rezultat dobre procene, planiranja i posvećenog i disciplinovanog rada. Niko nije stigao do cilja, a da ga prethodno nije postavio i krenuo ka njemu, i na tom putu bio uporan, marljiv i istrajan. Uspeh ne postižemo izolovano od okolnosti u kojima živimo, niti sa čvrstim garancijama da ćemo ga postići. Upravo zato ne postoje argumenti da svoj ili bilo čiji uspeh podrazumevamo. Svaki ostvareni cilj je uspeh i jako je važno da ga adekvatno obeležimo i da mu damo na značaju. Da damo na značaju sebi, jer mi smo ti koji su taj uspeh ostvarili.

Preispitivanje odluke

Perfekcionizam je poriv za savršenstvom i besprekornošću uz odbijanje da se prihvati bilo koji nivo kvaliteta sem savršenosti. „Perfekcionista“ kao da podrazumeva da savršenstvo postoji i da je dostižno, uobičajeno i očekivano. Kao pravilo. A nije. Niti postoji, niti se podrazumeva, niti je uobičajeno i očekivano, već upravo suprotno. Savršenstvo ne postoji. Postoje velika postignuća i visok kvalitet koji su rezultat velikog rada, talenta, kreativnosti i posvećenosti. I to je upravo ono što ljudi kojima je perfekcionizam jedna od karakteristika ne umeju ili ne žele da vide tražeći savršenstvo. Prvo kod sebe, a onda i kod drugih ljudi.

Doba odraslosti je period kada imamo priliku da preispitamo odluku da moramo da budemo savršeni i da je savršenost uslov da nas ljudi poštuju, vole i prihvate. Ukoliko zadržimo i ne preispitamo ovu ranu odluku, osuđujemo sebe na večito traganje za nečim što ne postoji. Može da nam se dogodi da provedemo život u nesvesnoj i nejasnoj misiji da postanemo savršeni i da postignemo savršenstvo, a da u međuvremenu propustimo da se radujemo i uživamo u onome što umemo i možemo da postignemo.

A to da li nas neki ljudi vole, poštuju i podržavaju najmanje ima veze sa našom savršenošću. Tačnije, nema je uopšte.

Kristina Pota Radulović
psihoterapeut, klinički psiholog i geštalt terapeut
www.gestalt.org.rs