Gradina je salaško naselje, kod Sombora, u kojem u blizu 70 domaćinstva danas živi oko 300 duša. Salaši su jedan pored drugog, odnosno naselje je ušoreno, a između domaćinstva, imanja, ipak, ima dovoljno prostora. Svet je radan, miran, a kako nam rekoše meštani, Gradina nije podarila nijednog generala, a, srećom, ni mafijaškog bosa. Ma, ni običnog člana nekog krimi udruženja. Radi se mnogo, a Franja Parčetić, jedan od naših domaćina potvrđuje da posao u poljoprivredi, na njivu, u staji i u oboru, nije nimalo lak. Ali, ako se nešto voli, onda je manje teško. Domaćinstva obrađuju od 10, 20 do stotinu hektara, a standard zavisi od toka kako se radi, koliko se u njivu uloži, koliko rodi, ali i od toga kakve su cene poljoprivrednih proizvoda. U salaškom naselju ima nekoliko govedarskih farmi, odnosno tovi se junad i/ili proizvodi mleko. Neki žitelji Gradine gotovo svakodnevno, drugi utorkom i petkom na pijaci u Somboru nude mleko, ali i domaći sir, povremeno i druge svoje proizvode.
Treba, vele, doći do dinara. Posebno sam zabeležio kako Franja Parčetić ima sopstvenu banku. On se, naime, bavi i tovom junadi. Kupi telad, odnosno mušku telad od svojih krava odvoji za tov. Sprema silašu, silira celu biljku kukuruza, to je oko 20 vagona hrane za tov do blizu stotinu junadi godišnje. A kada junad bude teža od 550 kilograma traži se kupac. U neorganizovanoj proizvodnji on nije unapred poznat, nego junad kupi „ko naiđe“ i pokaže novce. To su obično nakupci, prekupci, šverceri i ko zna kako ih još ne zovu. Franja kaže da nije bitno ni kako izgledaju, bitno je da preuzmu junad, uz plaćanje na vagi. A kada se to obavi, a ako je reč o 10 ili 20 junadi, onda se izbroji toliko hiljada evra. Kao da se ulagalo u banku. A to je svota kojom se može obnoviti proizvodnja, nabaviti mehanizacija ili začepiti neka druga, poveća rupa.
Gradina sada nema školu, autobus odvozi dvadesetak đaka u gradske škole. Nema ni prodavnice, čak ni kafane. Niko zbog toga ne pravi problem – grad je udaljen šest-sedam kilometara, nekim domaćinstvima nešto više. U Sombor se ide gotovo svakodnevno pa se obavi pazar. U posebnim prilikama domaćice umese hleb, peciva, ali uglavnom se kupuju u gradu. Bitno je da postoji asfaltni put, da se može brzo i bezbedno do grada. Saobraćajnica je izgrađena pre 28 godina. Domaćini se dogovorili – sufinansiraće izgradnju asfaltnog puta, rešiće se blata zauvek. A nije bilo jeftino, naselje je trebalo da obezbedi polovinu sredstava, pa su neki domaćini dali protivvrednost 10 tovnih svinja, to je danas oko 1.500 evra. Prošle godine, međutim, meštani Stipan Hornjak, Miro Petković, Šima Gertner, Imre i Franja Parčetić žalili su se, „za novine“, da su im šleperi sa repom uništili dobar deo saobraćajnice. A o njihovom problemu počelo se pričati kada su sa tridesetak traktora blokirali razrovani put. Bunt je urodio plodom, put je popravljen. Ali, stigla je nova kampanja vađenja šećerne repe i priča se ponovila, put je, na nekim deonicama, opet oštećen. Gradina je okružena sa nekoliko hiljada hektara oranica, repa se proizvodi na oko hiljadu, pa celu jesen i deo zime tutnje kamioni, često pretovareni, pa su i štete neminovne.
Pisani trag od Granini datira iz 1543. godine, struja je u naselje stigla 1965. godine. Škola je ovde 1968/69. godine imala 32 đaka, a školska biblioteka 110 naslova. Zadružni dom je izgrađen 1950. godine. Da, ovde dolaze snaše, rađaju se deca. Čim se vreme prolepša ponovo ću u Gradinu, na salaš – atelje Jenea Višinke, slikara iz Sombora.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
