Nije džabe Mona Liza slala poljupce

Upravo su kafane dale šmek onom starom Šapcu o kojem se i danas priča sa puno sete, ali i ponosa.

O tom periodu bi trebalo, ipak, da priča neko ko je rođeni Šapčanin, ili je poreklom na tom nivou da zna i da pamti.

Ovoga puta moraćemo da se zadovoljimo aktuelnim kafanskim trenutkom grada Šapca, a on je maestralan u svakom pogledu, jer sam ipak dođoš i neko ko u ovom gradu uživa tek desetu godinu.

Za Šabac ne možete da kažete da ima nešto specifično i bitno poput leskovačkog roštilja, ili čačanskog pečenja.

Što i nije loše, jer ima sve, i sve je preukusno.

Ono što je zanimljivo jeste činjenica da u mnogim šabačkim restoranima možete da pojedete prvoklasan biftek. U poslednje vreme je posebno interesantan biftek na maslinovom ulju.

Jednostavno rečeno – nešto prelepo. Narezani komadići bifteka preliveni dobrom količinom kvalitetnog maslinovog ulja prosto paraju nepca svojom milinom.

Šapčani odavno vole da pojedu i tartar biftek, a zahvaljujući Gradskoj kafani i Riveri, urbanim i modernim restoranima, u ponudi su i „rib eye“ stejk, ramstek i ostale đakonije od najkvalitetnijeg mesa.

Gradska kafana ide i korak dalje, jer ima sopstvenu farmu angus goveda, a o ćuretini sa mlincima ne vredi trošiti reči.

Ne sumnjamo da će Rivera uskoro da odgovori i na ovaj izazov, a ozbiljne šanse ima da uzme primat kada je reč o svinjskim i telećim rebrima.

Kada govorimo o roštilju, svakako da je jedno od najboljih mesta Čardak u Majuru.

Čardak je predivan restoran u etno stilu sa fantastičnim roštiljem. Autoru teksta su posebno zanimljivi slasni zalogaji, jedna od šabačkih varijanti uštipaka od mesa.

Kada smo već kod uštipaka, gre’ota je doći u Čardak i ne probati uštipke od brašna sa kajmakom i mladim sirom. Prvoklasno predjelo.

Pored Čardaka, koji po izgledu, a i po cenama, spada u sam vrh šabačkih restorana, zajedno sa već pomenutim, vrhunske specijalitete sa roštilja možete da pojedete i u Malom Balkanu, verovatno najvećem restoranu u gradu, ali takođe i kod Džegera, Kestena, Zeca i u Estradi.

Mnogi su zanemeli pred punjenom šabačkom šniclom koju nude u Malom Balkanu. U Divinu su paste zanimljive, a u Protinoj kući crni hamburger i ananas sa belom čokoladom.

U šabačkim kafanama jednostavno nema loše čorbe.

U ova hladnija vremena čorba dođe kao nešto što se pod obavezno mora konzumirati.

Zbog činjenice da je porcija poprilično velika, ugostitelji u ponudi imaju i manju porciju. Posle čorbe u Šapcu telo je okrepljeno i spremno za nove kulinarske izazove.

Ono čega u Šapcu nema u onoj meri u kojem bi putnik namernik to očekivao jeste – pečenje. Ali, tamo gde ga ima to je toliko dobro da prosto ne postoje reči kojima bi moglo da se opiše.

Moj favorit je svakako pečenjara „Laki – 07“ u kojoj se svakoga dana nešto iza 13 sati servira vruća prasetina, a po dogovoru i jagnjetina.

Šabačka prasetina je vrhunska. Možda je to i zbog toga što je gajenje prasića visokorasprostranjena poljoprivredna delatnost u ovom kraju. Postoji nekoliko velikih, uslužnih pečenjara u koji se po danu zavrti i do 40 prasića.

Naročito u vreme Božića i slava. Naleteti na loše pečenje u Šapcu je prosto nemoguća misija.

Ono što Šabac malo izdvaja u odnosu na druge centre dobre hrane jeste reka Sava.

Zahvaljujući ovom prirodnom resursu skoro svi restorani na svom meniju imaju ribu. Meni je na prvom mestu ipak Savski mir, ili kako mi to ovde volimo da kažemo – Kod Voje.

Zahvaljujući lično njemu, bela riba je postala moja omiljena rečna poslastica. Naročito plotica koju je lakše naći u Drini, ali je imamo i u Savi.

U ovom restoranu uvek možete da pojedete svežu ribu. Riblja čorba je savršena, a posebna preporuka je za riblju paštetu od dimljene bele ribe.

Kod Voje volim za slavu, kada padne u posni dan, da naručim pijanog šarana na grančicama vinove loze.

Na pojedinim mestima u Šapcu je moguće pojesti odlične škembiće u saftu. Najbolje u gradu sprema kuvar koga svi zovu Đoka, odnosno Đorđe Makević, koji škembiće na veliko sprema godinama. Od njega kupuju i pojedini restorani u gradu.

Bez obzira na raznovrsnu ponudu hrane u restoranima, u gradu na Savi se najbolje jede u prirodi, pored obale, podno Cera, u dvorištima. Jednostavnije rečeno – u privatnoj režiji.

Jedno od najomiljenijih mesta Šapčana za odmor je upravo vikend naselje uz obalu Save. Čim otopli, nema vikendice oko koje se ne širi dim od raznih đakonija koje se spremaju na najrazličitije načine. Putnik namernik da se slučajno nađe u ovom delu obale biće dočekan i uslužen kao rod najrođeniji. Svašta se tu može naći na meniju. Od kozica i školjki, do „t bone“ stejka.

Jedan od poznatijih majstora je moj kum Sale, i to ne zato što mi je kum.

Počeo je sa hrskavim krilcima sa alevom paprikom, a stigao je do grilovanog lososa i tune.

Postao je, u međuvremenu, pravi majstor za sač – jagnjeći, teleći i jareći.

Mora još malo, najiskrenije, da savlada tehniku ražnja, ali ne sumnjam da će i to da usavrši.

Jedini je problem što me je ovog leta potpuno ispalio i samo dva puta ugostio. Inače zajedno stavljamo kiseli kupus, a kada dođe vreme, spremamo ga sa tri vrste mesa – junećim, svinjskim i ovčijim.

Kada dođe zime, pored kiselog kupusa, na Savi se oseća miris prebranca, čilija i gulaša. Sve se to sprema na domaćem „smederevcu“.

Kada sve uzmemo u obzir, nije bez osnove „poljupce čak iz Luvra slala Šapcu Mona Liza“.

U ovom gradu su uvek postojale dobre kafane, a u njima se dobro jelo i još bolje provodilo zahvaljujući predivnim notama od kojih su mnoge pretočene u muziku upravo u kafanama.

U Šapcu niko, dakle, neće ostati gladan i žedan. Samo treba da uzabere šta želi i da uživa. Korona je kao i svuda, malo poremetila hedonizam, ali ne sumnjamo da će biti dana i za kafanu i za dobar i slastan zalogaj.

Uz dobar zalogaj ide i dobar gutalj

Godinama unazad u šabačkim kafanama je moglo kvalitetno da se popije. Loše domaće rakije bukvalno nema, a kvalitetnog vina je oduvek bilo u ponudi. Tome je svakako znalo da doprinese i to što je godinama unazad Šabac bio domaćin Izložbe vina u svom muzeju. Nekako su se brzo skontali – vinari, kafedžije i gosti. Zahvaljujući toj interakciji, dobar zalogaj u Šapcu obavezno prati i gutalj dobrog vina. U Šapcu ne postoji kafana a da u ponudi nema dobro i kvalitetno domaće vino.

Brza hrana

Za Šabac važi priča da dve delatnosti nikako ne mogu da propadnu – frizeraj i brza hrana. Brze hrane ima na svakom koraku i sve što je u ponudi je izuzetno. Od pica, preko kobasica, do roštilja. Nedostaju malo možda kineska i sve popularnija meksička brza hrana. Šabac je, inače, grad iz kojeg je Mekdonalds morao da ode, jer nije mogao da istrpi žestoku konkurenciju sa kvalitetnom i jeftinijom ponudom brze hrane. Teško da je neko u skorije vreme zatvorio restoran brze hrane.

Šabački uštipak

Evo i jednog recepta sa „Save“. Mi ga zovemo – Šabački uštipak. Kupimo kilogram sveže roštilj kobasice. Istisnemo smesu iz creva. Tu smesu pomešamo sa iseckanim crnim lukom i narendanom gaudom. Probali smo da dodamo i malo limunske trave, odlično je. Izmešamo sve to i oblikujemo uštipke koje bacamo na roštilj. Služimo u vrućim lepinjama koje u Šapcu mogu da se kupe svakoga dana do 22 sata.