Niš: Kazandžijsko sokače na vodi

Nekad davno bio sam u Nišu, ali neki sasvim drugi ja, druge pameti i očiju da gledaju. Ovo mi je sad lepi grad okupan u zelenilu, senovitih ulica sa zgradama klasicističkog stila. Ima i ponešto staroga na drugi način i novoga po ugledu na svet, samo to je van ovih očiju, ili ih bar one ne vide.

Ali, bez dileme to je grad koji je oduvek bio na svojoj Nišavi. Ovako treba da izgleda bilo koji čovekomerni „grad na vodi“. Jer, svaki grad treba da bude po meri čoveka, a ne staklena menažerija nebu pod oblake.

Niš jeste grad po meri čoveka, onog našeg južnog, jakih strasti i vrcavog govora, ali dostojanstvenog i postojanog u svojoj veri i rodu. Čini mi se da je to i grad koji ne zaboravlja i da je to temelj njegove postojanosti. Nije zaboravio ni cara Konstantina, koji je Nišlija rođenjem, ni Ćele-kulu koja je sećanje na umiranje. Ali, nije zanemario ni svoje Kazandžijsko sokače, uličicu gde su se nekad svi bavili izradom kazana i prateće galanterije i, naravno, bili imućni. Danas se tu ne prave kazani, jer oni su mnogo manje potrebni. Danas su tu, jedan do drugog, kafedžije, jer oni su i dalje svima potrebni, i naravno, jesu imućni.

Čuvar „na to sokače“, prošlih a i budućih vremena je spomenik velikome Stevanu Sremcu, Nišliji po napisanim knjigama. I taj je spomenik oda ljudskosti i čovekomernosti. Veliki pisac je predstavljen u prirodnoj veličini, kako sedi za kafanskim stolom sa gazda Kalčom, junakom iz Sremčeve „Ivkove slave“. „U“ spomeniku je i Kalčin lovački pas, kao i prazna kafanska stolica, za sve nas koji bi nešto popili i malo popričali sa slavnim piscem i njegovim junakom iz romana.

Nije Niš zaboravio ni velikog meraklijskog džezera, Šabana Bajramovića. Eno ga, isto u prirodnoj, čovekomernoj veličini, na vrhu amfiteatra na obali, preko puta Niške tvrđave iz antičkih vremena. I, gle čuda, kao nekad za gladijatore, danas je na dnu amfiteatra spremno borilište za gladijatore naših dana, kikboksere. Dok navijački narod bude u ushićenju i navijanju, ritam će im davati baš Šaban. A pedesetak metara iza njegovih leđa, u tišini galerije Oficirskog doma, tihovaće moje „Kule i Gradine“. Među njima i „Kazandžijska kula“, privremena zamena za jednu buduću koja će se zvati baš kako treba, „Niška kula“. Verovatno je svaki narod pod kapom nebeskom, na svoj način dobar, duhovit, gostoprimljiv i srdačan, ali ja, eto, svedočim o svom.