Njena Afrika

Iz rodne Engleske je ponela dvogled, svesku za beleške i želju da nauči što više o ovim životinjama. Pedest i osam godina kasnije, ona je najveći poznavalac ponašanja šimpanzi, ali i mnogo više od toga. Džejn Godal je i njihov prijatelj i borac za bolje uslove života i zaštitu njihovih prirodnih staništa. Džejn Najduže istraživanje šimpanzi u istoriji počelo je kada je Džejn na poziv profesora Luisa Likija, jednog od pionira paleoantropologije, otišla u Tanzaniju, u današnji Nacionalni park Gomb. Profesor Liki je verovao da je proučavanje šimpanzi od suštinskog značaja za razumevanje čovekovih predaka, a ova njegova ideja nije nailazila na razumevanje i odobravanje antropologa tog vremena. Na još veći otpor u čitavoj naučnoj zajednici nailazila je zamisao da se ovom temom bavi Džejn, koja je bez ikakvog naučnog obrazovanja jedina želela da pomogne profesoru u posmatranju šimpanzi. Ono što je naučna zajednica ocenjivala kao neznanje, amaterizam, nepoznavanje naučnih teorija i nerazumevanje metoda, dovelo je Džejn do revolucionarnih rezultata.

Dok su najveći naučnici o šimpanzama znali samo ono što su pročitali u naučnim radovima, Džejn se ovim čovekovim srodnicima približila otvorenog uma i bez ikakvih akademskih predrasuda. U Afriku nije došla da bi preispitivala teorije, već da bi posmatrala šta se u prirodi zaista događa. Početak nije bio lak. Malarija, sklapanje pozanstava sa lokalnim stanovništvom i čekanje da se prve šimpanze pojave, učinili su da u početku dani predugo traju. Grupa šimpanzi koju je Džejn posmatrala imala je oko 50 članova, a ona je razlikovala svakog od njih. Naučnici su u svojim eksperimentima i posmatranjima životinje označavali brojevima i bilo im je neprihvatljivo to što je Džejn šimpanzama davala vlastita imena. Njihova individualnost, bliskost koju su razvijali i osobine koje je uočavala doveli su je do zaključaka da su nam šimpanze sličnije nego što je iko ranije pomislio. U grupi su bili Flo sa svojom decom Fifi i Feganom, od koje je Džejn učila o roditeljstvu, nežan i miran Dejvid Sivobradi najčešće u društvu krupnog i snažnog Golijata. Najviše je naučila od Dejvida Sivobradog. Osim što je sa njim razvila prijateljski odnos, posmatrajući ga došla je do otkrića da šimpanze jedu meso, ali i do revolucionarnog saznanja da čovek nije jedina životinja koja pravi i koristi alat. Posmatrala je Dejvida kako od travke pravi pecaljku kojom iz mravinjaka izvlači termite, a nakon što je profesor Liki primio ovu vest, poslao joj je pismo u kome je pisalo: „Sada moramo da promenimo definiciju alata, definiciju čoveka ili da prihvatimo da su šimpanze ljudi.“

Profesor Liki je želeo da se akademska zajednica ozbiljnije bavi rezultatima do kojih je došla Džejn pa joj zato pomaže da 1962. godine upiše dokotorske studije etologije na Kembridžu.Profesori sa Kembridža su je savetovali da u svom dokotratu o šimpanzama govori u srednjem rodu i da im ne pripisuje ljudske osobine koje nemaju. Međutim, ona je uočila ne samo da šimpanze prave alat, već i da imaju izuzetnu sposobnost komunikacije, pokazuju širok spektar emocija, rešavaju probleme, a unutar svojih grupa razvijaju čvrste prijateljske i rodbinske veze. Nakon doktorskih studija, Džejn Godal stiče ugled u naučnoj zajednici. Drži gostujuća predavanja, dobija sredstva za nastavak istraživanja, a studenti i istraživači iz celog sveta počinju da dolaze u njen kamp. Ipak, najveće zadovoljstvo za dr Džejn Godal bilo je, kao i za amaterku Džejn, posmatranje šimpanzi. Kada su je u jednom intervjuu pitali kako je uspela da prva dođe do mnogih saznanja o šimpanzama, ogovorila je: „Ne morate da budete potpuno emotivno isključeni da biste objektivno posmatrali.“

Dok je posmatrala plesove šimpanzi na kiši i divila se njihovoj snazi i eleganciji, shvatila je da se u njihovoj prirodi krije potreba da se igraju. Posmatrala je sve njihove vrline i mane pitajući se koliko smo slični. Na početku je verovala da su šimpanze bolje od ljudi diveći se njihovoj lojalnosti, majčinskoj brizi, prijateljstvu, ali kasnije nije zatvarala oči ni pred ratom koji je nastao među ovim životinjama, agresijom i kanibalizmom. Džejn Godal je 1977. godine u San Francisku osnovala institut koji danas ima svoje grane na četiri kontinenta i nastavlja najduže istraživanje šimpanzi na svetu, u isto vreme se baveći i njihovom zaštitom. Džejn danas, u devetoj deceniji svog života, vodi borbu za bolje uslove života primata u zoološkim vrtovima i drugim vrstama zatočeništva, kao i u laboratorijama, širi svest o važnosti očuvanja prirodnih staništa, a stihovi jedne pesme poručuju: „Sanjaj, Džejn, sanjaj. Zahvaljujući tebi znamo da je razlika između nas mala.“

U saradnji sa Centrom za promociju nauke, „Danas“ predstavlja izabrane priče sa naučnopopularnog portala elementarium.cpn.rs