Njujork: Tajne Metropoliten muzeja

Dve od tri narikače su muškog roda. Zapevaju iz sveg glasa i svojih zauzetih busija o nemaštini u kulturi svaljujući drvlje i kamenje na državu. Te, država smanjila investicije, zakinula muzejima, štrbnula od festivala, ukinula beneficije… Kulturne institucije su nam u jadnjikavom stanju, mada ove narikače ne deluju zapušteno. Iz nekih razloga su mi neubedljivi: na njima brendirana garderoba, frizure iz prestižnih salona, bore zategnute…

Mora li država da izdržava institucije kulture? Kako to drugi rade? Eto, u Americi država ne izdržava kulturu. Doduše, država je stvorila okvir prema kome se privatniku isplati da investira u institucije kulture. Sa ćerkom sam se šalila u Metropoliten muzeju: piše li na WC dasci ko je donirao? Od fontane ispred Metropoliten muzeja do prestižnih izloženih objekata, galerija, proširenja muzejskog prostora svuda ispisana imena darodavaca. I oni koji nisu umetnici ostavljaju vlastiti trag, podržavaju umetnost. Muzeji u Njujorku traju tek jedno stoleće, ali se mogu meriti sa najprestižnijim evropskim riznicama umetnosti. Ne kažem da u Njujorku nema otetog blaga od malih naroda, ali u poređenju sa Luvrom, Britiš muzeumom, Pradom Amerikanci su male bebe, a čitava razdoblja ljudske civilizacije i umetnosti predstavljena vrhunskim dostignućima. Kako? Muzeji najpre definišu politiku koju će voditi, lobiraju da što širi krug građana/građanki prihvati ponuđena rešenja, a potom prilježno rade. Muzeolozi vrše odabir među eksponatima. One manje atraktivne, one koje poseduju u velikom broju primeraka izlažu aukcijskim prodajama. Od prikupljenog novca kupuju najvrednija dela. Put do uspostavljanja aukcijske prodaje nije bio jednostavan. Dapače, vrlo trnovit, riskantan, ali je od mrtve institucije koja tavori i čeka stvorio živo telo za čiji rad su zainteresovani koliko turisti toliko i građani.

Metropoliten muzej, ali i druge institucije kulture, razvili su neverovatnu mrežu volontera. U Metropoliten muzeju je stalno angažovano oko hiljadu volontera/volonterki, njih četiri stotine na brojnim jezicima, od kojih su neki pravi rariteti, vode grupe zainteresovanih. Svakog dana osvane spisak sa vođenjima u lobiju muzeja. Vođenje traje jedan sat, pretežno volonterke, vrlo obrazovane bakice grupi koju vode pokažu deset za njih zanimljivih objekata. Ono što čujete od ovih visokokvalifikovanih vodičica ne možete naći u istorijama umetnosti. Tih deset artefakata volonterke raspoređuju tako da vam usput skrenu pažnju na zanimljiv pogled na egipatske stubove, stepenište čikaške berze ugrađeno u zdanje muzeja, zbirke koje kasnije možete sami detaljno pregledati. Tužno sam razmišljala o troje zaposlenih koji ispred Galerije fresaka u Beogradu ispijaju kafu a posetiocima ne znaju ili ih mrzi da objasne geneaološko stablo Nemanjića naslikano na zidu galerije.

Zainteresovala sam se da li volonteri imaju neki benefit od svog rada. Jedanput godišnje se pravi parti za volontere. To je sve. Znalci poklanjaju svom gradu i posetiocima muzeja znanje koje su stekli i uživaju u tome.