Nova godina u Jugoslaviji: Bez jedne stvari doček je bio nezamisliv

Njeno proslavljanje je uticalo na potiskivanje tradicije obeležavanja verskog praznika Božića i Nova godina je vremenom postala pravi narodni praznik.

Tito je iz godine u godinu organizovao svečane proslave za svoje najbliže saradnike, porodicu, prijatelje, a pored toga je posećivao i masovne javne događaje, organizovana je šetnja gradskim ulicama, pa čak i vožnja gradskim prevozom kada su i oni koji nisu bili Titovi najbliži saradnici imali priliku da Predsedniku čestitaju Novu godinu.

Antifašistički front žena, kao najmanje politizovana masovna organizacija koja je bila zadužena za zbrinjavanje dece, rad sa ženama i slično, krajem 1948. delegiran je da promoviše Novu godinu kao budući „narodni običaj“.

Doček Nove 1963. godine: u Domu Jugoslovenske Narodne Armije u Zagrebu pic.twitter.com/K0qxnxpJRG

— SFR Jugoslavija (@SFRJ_1943) December 30, 2014

Insistiralo se na Novoj godini kao dečjem prazniku, čak je i 31. decembar proglašen Danom dečje radosti kako bi u delu zemlje sa većinskim katoličkim stanovništvom deci zamenio Božić, a vlast je naredila da se jelke, slatkiši i igračke povuku iz radnji i puste ponovo u prodaju direktno pred Novu godinu na Dan dečje radosti.

Centralna ličnost je trebalo da postane devojka u narodnoj nošnji kao personifikacija Nove godine koja donosi budućnost ili stari Partizan koji održava kontinuitet revolucionarnih tradicija. Ipak, vetrovi koji su od sredine pedesetih duvali uticali su na promenu klime, pa je uz modernizaciju i libezralizaciju društva, pojavu robnih kuća i uplivom potrošačkog društva i konzumerizma i lik Deda Mraza bio čest i rado viđen gost na novogodišnjim proslavama u firmama i vrtićima.

Gde, kako i sa kim je Tito obično slavio i voleo da slavi Novu godinu?

Društvo mu je na prvom mestu bila supruga Jovanka, kao i najbliži politički saradnici. Mesto proslave je značilo i da je najčešće bio okružen političkim rukovodstvom republike u kojoj se zatekao. Nekada su tu bili i neki od ličnih prijatelja, poput Antuna Augustinčića, Miroslava Krleže, Vladimira Popovića ili doktora Bogdana Brecelja, a u poslednjim godinama i članovi porodice, sinovi i unuci.

Prvih godina posle rata, Tito je Novu godinu dočekivao u užem krugu saradnika i prijatelja i njihovih supruga, najčešće u Rezidenciji u Užičkoj 15, a svakog 1. januara na radiju je prenošena poruka kojom je građanima čestitao nastupajuću godinu. Takvom dočeku 1952. prisustvovali su recimo Aleksandar Ranković, Milovan Đilas, Mijalko Todorović, Petar Stambolić, Slobodan Penezić, Milentije Popović i Vladimir Dedijer.

Tito je dočeke provodio najčešće u Srbiji (pored Beograda, jednom u Novom Sadu i jednom u Karađorđevu), Sloveniji i Hrvatskoj, gde je inače najviše boravio. 1961. je dočekao u Sarajevu, a 1973. u Miločeru, što su jedina dva izuzetka. Omiljeno mesto za slavlje bili su Brioni gde je dočekao čak 7 Novih godina. Najčešće su svečane večere bile organizovane u Beloj vili ili hotelu „Istra“, a 1979. godine u hotelu „Neptun“.

Na primer, za doček 1955. i 1956. Tito se našao van granica zemlje, pa je Novu 1955. proslavio na brodu „Galeb“, gde mu je organizovan intiman doček tokom posete Indiji, a Novu 1956. u hotelu „Winter Palace“ u Luksoru, tokom posete Egiptu.

Trebalo je pronaći adekvatno mesto, što nije bilo tako jednostavno jer je hotel u kome je Josip Broz sa pratnjom bio smešten bio dosta star i pretila je opasnost da se soba sruši ako se u njoj pokreće tridesetak ljudi. Alternativno rešenje je bio bar u prizemlju hotela, nezgodan zbog velikog broja redovnih turista. Isto se desilo 1959. kada je Novu godinu dočekao u Tampaksiringu, tokom posete Indoneziji, u društvu predsednika Sukarna. Takvim dočecima su naravno prisustvovali članovi zvanične delegacije i pratnje, kao i mornari i posada „Galeba“….

Šta je najkarakterističnije za Titove proslave Nove godine?

Bilo da su u pitanju oni javni dočeci u organizaciji republičkih vlada ili oni organizovani u rezidencijalnim kompleksima, novogodišnje toalete i odela dopunjuju maštoviti rekviziti, poput kartonskih kapa i šešira, bez kojih se proslava nije mogla zamisliti. Bili su to klasični meksički sombrerosi, ili kaubojski šeširi, dok su tokom dočeka u Tampaksiringu gosti nosili tradicionalne indonežanske kape.

Nekada su bili malo maštovitiji, pa je predsednik sarajevske opštine Ljubo Kojo na dočeku Nove 1961. nosio na glavi kapu u obliku tramvaja, što je svakako bila aluzija na uvođenje tramvaja u gradski prevoz Sarajeva. Istim su se inače i gosti provozali to veče.

Iste godine bosanski političar Šefket Maglajlić na glavi je nosio kapu u obliku velike ribe, a Aleksandar Ranković je godinu ranije nosio nešto što naliči papskoj tijari. Tita na starim fotografijama možemo videti i sa „ludim šeširima“, uz okićenu jelku i neizbežne konfete, ali nigde i Predsednika u blizini Deda Mraza, piše Buka.