Novi Beograd: Grad za sebe, grad po sebi

Kada prvo kaže „u Podgorici“, na naredno pitanje „a gde je to?“, odgovara „nigde“, pošto je – zna to dobro svaki iščupani ili ižvrljani saobraćajni znak na magistrali ka crnogorskom primorju – ime tog grada u to vreme bilo „Titograd“. Pred zabunom sličnom onoj u koju je Pekić bacio svog neupućenog sagovornika može se naći i svako ko pokuša da sa nekim takvim razgovara o Novom Beogradu. Na primer, na pitanje „gde je grad u kome živiš?“, prvi odgovor bi mogao da bude „između Beograda i Zemuna“, a na naredni upit, koji bi, otprilike, mogao da glasi „dobro, a šta je pre bilo tu?“, jedini smislen odgovor je „ništa“. Međutim, sada je tu nešto čiju posebnost ćemo pokušati da uhvatimo rečima.

Tomovi mudrih, analitičkih i visoko referencijalnih stranica ispisani su o Novom Beogradu kao arhitektonskom, socijalno-političkom i kulturnom projektu. (O njemu su ispisani i verovatno još brojniji tomovi besmislica, ali tako to ide sa svakom važnom temom.) Možda jedna od najlepših savremenih zbirki pripovedaka na našem mnogoimenom jeziku takođe priča priče baš o ovom gradu, pantićevski vešto dočaravajući oporo-setnu atmosferu koja povezuje privremene egzistencije ljudskih junaka sa trajnom egzistencijom grada-junaka koji je ponekad mlađi od njih, a ponekad samo stariji brat koji se da voleti, između ostalog i zbog toga što se sećaš da je rastao sa tobom.

Kada ih posao, ljubav, slučajnost ili nešto četvrto nose kroz razne gradove sveta, mnogi od Novobeograđana u nepoznatim gradovima pokušavaju da pronađu njegove delove koji bi ličili na njihov grad. Ta čudna potreba bi se, u duhu savremene prizemne psihoanalitičke literature, mogla objasniti potragom za identitetom, sociolozi bi možda naklapali o otuđenju (čoveka od čoveka, čoveka od grada, grada od čoveka…), urbanim (sup)kulturama, a odasvud bi štedro prelivale reči kao što su „diskurs“, „(meta)narativ“, „konstrukt“. Mi ćemo ovde jednostavno uporediti Novi Beograd sa Avrom u Normandiji i sa bratislavskim kvartom Petržalkom.

Centar Avra je u Drugom svetskom ratu bio gotovo potpuno uništen bombardovanjima, da bi, u skladu sa jedinstvenim planom tima na čelu sa arhitektom Ogistom Pereom, doživeo gotovo potpunu rekonstrukciju u periodu od 20 godina posle rata. Sada je na listi svetske baštine Uneska. Novi Avr je lep, planiran u skladu sa potrebama savremenog čoveka, ali pomalo prestrog i prenaglašeno simetričan. Možda zato što mu boju daje često sumorno normandijsko nebo, a možda i zbog toga što nikad nije video studentske demonstracije 1968. ili miting na Ušću dvadeset godina kasnije.

Deo Bratislave koji se zove Petržalka je pomalo siv, pomalo šaren, a od centra grada ga jasno, odsečno, gotovo grubo odvaja Dunav. Međutim, nećete baš previše često sresti ljude koji sa ponosom ističu u kom delu Bratislave žive, a još ređe će vam neko od njih reći da je Petržalka grad za sebe. S druge strane, Novi Beograd jeste „tu negde između Beograda i Zemuna“, ali je nešto više od grada za sebe. On je grad po sebi, u kome će samo jako redak gost ostati začuđen potrebom uličnog umetnika da baš na novobeogradskom – a ne dorćolskom ili borčanskom – zidu napiše ono NBGD sa ona tri slova posle.