Novogodišnji TV programi koje pamtimo: Od Čkalje i Đuze do očiglednog (ne)humora (VIDEO)

Prvi televizor na ovim prostorima pojavio se davne 1938. godine na Jesenjem sajmu u Beogradu.

„Stigla je televizija, više niko neće moći da laže“, pisali su novinari pre nešto više od osamdeset godina.

Vremenom, informativna funkcija programa, koji se oslikavao na čuvenim „malim ekranima“, dobila je proširenje, pa su se tako pojavili filmovi, serije, crtani filmovi, emisije različitih karaktera, prenosi sa različitih sportskih takmičenja i svakako, nezaobilazne, reklame.

No, kako to biva i sa drugim delatnostima, ni televizijski program nije imun na novogodišnje i božićne praznike.

Televizijske stanice, koje su se vremenom sve više množile, zbog čega smo došli do tačke da ni sami nismo sigurni koje sve kanale plaćamo u okviru pretplate, prilagođavale su svoje program prazničnoj atmosferi.

Izuzetak nije bio ni drugi dnevnik na Radio televiziji Beograd, te je i ova informativna emisija poslednjeg dana u godini poprimala malo drugačiji oblik, sa više humora i šaljivih vesti, kao i reklama.

Bilo je tu šarenila, za svačiji i ničiji ukus, ali su pojedini celovečernji programi, ostali upamćeni, kako u bivšim državama, tako i danas.

Čega se i danas rado sećamo?

„U večitom strahu da ne ostanemo gladni za Novu godinu, već su svi prasići, ćurke i kiseli kupusi nestali iz kasapnica i sa pijačnih tezgi, Sarme se već krčkaju, podvarci su po rernama, vina na sigurnim mestima i sad nam još samo nedostaje svež hleb i, zna se, televizijski program. Jer, veselje nije vezelje bez televizije! Ima li slađeg provoda od krckanja praseće kožurice uz ’Obraz uz obraz’, ispijanja ’semijona’ uz stare gradske pesme ili dremuckanje uz posleponoćni vestern“, uvodne su reči teksta o snimanju novogodišnjeg specijala emisije ’Obraz uz obraz’ koji je objavljen u dodatku TV Novosti u decembru 1973. godine, a koji danas možemo pročitati zahvaljujući sajtu Yugopapir.

Među generacijama koje se sećaju prelaska u novi milenijum, čuvene „Traubisode“, legendarnog mjuzikla „Kosa“ i Vučka, maskote zimskih Olimpijskih igara u Sarajevu (ne ovog aktuelnog), nalaze se i oni kojima zasigurno nije promakla emisije „Obraz uz obraz“.

Iako prvobitno emitovana i snimana u periodu od 1972. do 1974. godine, ova emisije doživela je brojne reprize, kao i svojevrstan nastavak godinama kasnije u vidu novogodišnjeg specijala.

U bogatoj arhivi TV programa, ostala su sačuvana čak tri specijala ove emisije, jedan iz 1974, jedan iz 1978. i jedan iz 1991. godine.

U režiji Zdravka Šotre, RTV Beograd je snimio 18 epizoda ovog šoua, a ono po čemu će svakako ostati upamćen jesu poznata lica plejade glumaca, pre svega Milene Dravić i Dragana Nikolića u ulogama voditelja.

„Kada god se snima emisija u kojoj učestvuje Miodrag Petrović Čkalja, svima prisutnima obezbeđeno je da se gotovo neprestano smeju. Ne samo onome što Čkalja treba da odigra pred kamerama, nego njegovim upadicama, dosetkama i gegovima ’iza scene’, njegovim ’cakama’ na račun reditelja, kolega, kamermana“, piše u tekstu TV Novosti.

Sudeći po tekstu koji se više bazirao na brojne situacije iza kamera, bilo je to vreme kada se muka pobeđivala smehom.

„A evo portabl-glumca koji radi na baterije“, bile su reči Čkalje kojim je pozdravio, tek pristiglog na snimanje, Vlastimira Đuzu Stojiljkovića. Đuza mu, naravno, nije to zamerio.

Kako je u gore navedenom tekstu Đuza predstavljen kao „nenadmašni Rođa Petrović iz ’Pozorišta u kući“, nemoguće je ne prisetiti se i te čuvene serije koja se i danas često reprizira, nekad i u okviru novogodišnje šeme.

Na pitanje šta očekuje od dolazeće godine, Đuza je saopštio želju Rođe Petrovića: „Najviše bih želeo da moja žena Olga dobije stan, pa da se tako odvojimo od Nikolajevićke“.

Gaga Nikolić nije poželeo ništa, Šotra je zaželeo da se raziđu oblaci kriza, a Zdravko Čolić malo više sreće na fakultetu.

Specijal koji je usledio gotovo dve decenije kasnije, pokazao je šta vreme može učiniti čoveku.

„U ovoj suludoj svakodnevici imali smo priličan otpor prema nekoj zabavi. Naše lično osećanje je pomućeno saznanjem da nam o sudbini odlučuju političari, i naši i svetski. Posle dužeg razmišljanja odlučili smo, međutim, da u ovom vremenu bez radosti, damo delić pozitivne energije“, rekli su Dragan i Milena u januaru 1992. godine povodom specijala.

Pričalo se i o mogućem nastavku snimanja ove emisije, spekulisalo se i da bi prepoznatljivi par voditelja mogao biti zamenjen Anitom Mančić i Branimirom Brstinom, uz puno odobrenje Gage i Milene, ali do toga ipak nikada nije došlo.

Na pomen „Sedmorice mladih” kod populacije koja se seća perioda kada je postojalo tek dva TV kanala, mogu se čuti nostalgični uzdasi – kako za minulim vremenima, tako i za ljudima.

Ansambl Sedmorica mladih bio je jugoslovenski i srpski pop, rok i komičarski sastav iz Beograda.

Bili su jedna od najpopularnijih grupa na prostoru SFRJ, nastupali širom sveta i ušli u Ginisovu knjigu rekorda kao sastav koji je 33 godine svirao neprekidno zajedno.

Osnovani su 29. septembra 1959. godine, poslednji koncert kao ansambl imali su u maju 1991. godine u Sarajevu, a grupa je zvanično prestala sa radom 1999. godine.

Bili su zaštitni znak oba kanala Radio televizije Beograd, pojavljivali su se u porodičnim i zabavnim emisijama i serijama kao što su Sedam plus sedam, Budite uz nas i u filmu Sedmorica mladih, koje je režirao Jovan Ristić.

Većina članova Sedmorica mladih pojavljivala se i u filmovima Šeki snima, pazi se i Najlepše godine, kao i u TV serijama Šest svečanih pozivnica, Kako, Obraz uz obraz i Čast mi je pozvati vas.

Osamdesetih godina imali su svoju emisiju zvanu Cirkus sedam mladih, emitovanu na RTB.

Godine 2003. pojavili su se u filmovima Ulicom 7 mladih — I deo i Ulicom 7 mladih — II deo, a ukupno su tokom svoje karijere snimili više od 50 sati programskog sadržaja.

Novogodišnji program televizije Beograd iz 1990. godine kao glavne aktere postavio je nezaboravne Popadiće, porodicu koja je od 1987. do 1991. godine kroz 82 epizode okupljala porodicu ispred malih ekrana.

U skeču upriličenom za novogodišnji doček, bračni par Popadić, čije uloge su tumačili Marko Nikolić i Svetlana Bojković, sprema se za doček, ali i da publici poželi srećne praznike.

Umesto papira sa zdravicom, Giga Moravac pronalazi dokument o utvrđivanju očinstva, opomenu za isključivanje telefona, ali i predizborni letak. Može se reći, standardna situacija kod Popadića.

Nakon što Emilija improvizovanom čestitkom poželi srećne praznike, program se nastavlja sa Oliverom Marković.

Našao se tu i Minimaks, ali i brojni velikani našeg glumišta – Josif Tatić, Petar Božović, Jelica Sretenović, Predrag Ejdus, Vesna Trivalić, Seka Sablić i drugi.

Na listi novogodišnjih programa neophodno je pomenuti i projekat „S one strane duge”, čiji su idejni tvorci bili Vlada Aleksić, Ljuba Ninković i Milorad Mandić – Manda.

Pesma i program su nastali 1990. godine, a grupu izvođača koji su radili na istoimenoj pesmi činila su brojna, tada kao i sada aktuelna, imena.

Margita Magi Stefanović, Bilja Krstić, Bebi Dol, Gale, Dejan Cukić, Neša Galija, Delča, Zana, Vampiri, Kiki Lesendrić, YU Grupa, Van Gogh, Eleonora i Izolda Barudžija, Toni Montano samo su neki od izvođača koji su se pojavili u ovom projektu.

Pesma je snimljena za novogodišnji program televizije 3K.

Prilikom traganja za novogodišnjim programima, našle su se i dve emisije koje su sačuvane od zaborava iz 1985. godine:„Evergrin” i „Skrivena kamera Radeta Brankova”.

Realizatori ove dve emisije, emitovane u novogodišnjem programu jedna za drugom, nisu poznati, navodi RTS u jednom o svojih tekstova.

Proizvedeni su 1984. godine, a premijerno emitovani 01. januara 1985. godine u prvim satima nove godine.

U bloku evergrin muzike uz pratnju Revijskog orkestara RTB pevali su Lola Novaković „Tango italiano“, Boba Stefanović „Ti si moja sudbina“, Dragan Stojnić „Zaljubljeni“, Radmila Karaklajić „Istanbul“, kao i Leo Martin „Zvao sam te Džordžija“.

Između muzičkih numera prigodne stihove govorili su poznati glumci – Stanislava Pešić, Petar Kralj, Gorica Popović, Branislav Lečić, Ljiljana Blagojević, Ljuba Tadić, Branka Petrić.

Novogodišnji program upotpunila je Baletska grupa Petra Slaja.

Kada je u pitanju „Skivena kamera”, gledaoci su ovu emisiju upamtili po novinaru Radovanu Brankovu koji se šalio sa građanima koji žive u Stokholmu priređujući im razne smešne situacije, pa i audiciju za potencijalnog pevača sa glasom nalik popularnog Cuneta.

Među prolaznicima na ulicama Stokholma zabeležen je i slučajni susret sa Mijom Aleksićem, pa i sa Predragom Cunetom Gojkovićem koji sa prolaznicima peva „Kafu mi draga ispeci”.

Šetajući kroz decenije domaćeg TV programa, nije moguće ne pomenuti film „Dva sata kvalitetnog TV programa“ kom, zbog vremena u kom se radnja filma odvija, ljudi često dodaju i opis „novogodišnjeg“.

Banalno i u momentima sa zdravim, humorom opravdanim, preuveličavanjem opisan je period devedesetih godina – godina sukoba turbo-folk, dizel i rokenrol kulture.

Iako na prvi pogled vulgaran za doba kada nastaje, film je ostao upamćen po brojnim licima koja su se pojavila, kako glumačkih „faca“ tako i muzičkih imena, ali pre svega po vanvremenskim fazonima i rečenicama koje su pronašle plodno tle i u generacijama koje su došle mnogo nakon premijere.

Osim kultnih rečenica, pojedine numere, koje su ukopljene u ovaj nesvakidašnji kolaž, počele su da žive neki novi život i do danas pronalazeći put do publike zahvaljujući ovom filmu.

Isus kao gimnastičar koji je dobio „neplaćeno“, kultura kao novogodišnja želja, pevanje narodnjaka kao karta za ulazak u „andergraund“ klub, samo su neki od detalja koji na pojednostavljen način pokušavaju da oslikaju ludilo jedne decenije.

Međutim, program koji su voleli svi, od Beograda preko Zagreba, Podgorice, Skoplja i Ljubljane, pa sve do domaćeg Sarajeva, čuvena Top lista nadrealista nije za zanemariti.

Emisija koja je satkana od političke satire, kao i humora povezanog sa mentalitetom naroda na prostorima bivše Jugoslavije u vidu skečeva, rađena je od 1984. do 1991. godine.

Krajem 1980ih i početkom 1990ih, mnogi skečevi su se bavili tadašnjom političkom situacijom koja je bila uvod u jugoslovenske ratove.

Neki skečevi su se pokazali proročanskim, zbog čega se neretko može čuti da je upravo ekipa koja je radila na ovoj emisiji predvidela nemile događaje koji su usledeli.

Podela Sarajeva u različite republike, jednu porodicu podeljenu u dva klana i ratovanje zbog kontrole nad sobama u stanu, „značajno“ prisustvo mirovnih snaga UN i njihovo dodavanje ulja na vatru u ovom sukobu, samo su neki od detalja koji su se ubrzo obistinili.

Moglo bi se reći da su Nadrealisti imali čisto pacifističke stavove, često koristeći apsurd da bi opisali preteći rat, na primer upozorenjem da može „da izbije mir i uništi bosanski harmonični rat“ ili davanjem uznemiravajućih uputstava kako gledaoci treba da deluju u slučaju „mira“.

Top lista Nadrealista je nastavila sa emitovanjem i sa izmenjenom postavom tokom rata, uglavnom kao radijska emisija. Počinjalo se sa rečenicama kao što su „dobro veče, sve troje koji još uvek imate generatore“, ali takođe imali su i neka televizijska prikazivanja.

Tokom 2007. godine na televizijima RTL (na području Hrvatske) i FTV (na području Bosne i Hercegovine), a 2008. na srpskoj televiziji B92, prikazivao se spin-of serijal pod nazivom „Nadrealiti šou“, a 2012. godine na Prvoj, počelo se sa prikazivanjem nastavak Nadrealista, pod režiserkom palicom Neleta Karajlića.

Nedavno su na internetu počele da kruže informacije da bi Nadrealisti mogli dobiti još jedan nastavak. Dok se to, eventualno, ne dogodi, ostaje da se prisetimo kako su Nadrealisti dočekali Nove godine u nekoliko novogodišnjih specijala.

Ne treba zaboraviti ni stranu kinematografiju koja je na široka vrata ušla na naše tržište. Gotovo da je nemoguće sresti osobu koja nikada nije makar čula za seriju filmova „Sam u kući“.

Američka filmska komedija čiji je prvi deo izašao 1990. godine, komična je priča o osmogodišnjaku kog roditelji zaboravljaju kod kuće uoči praznika i odlaze na putovanje, a koji se susreće sa brojim izazovima kada „Mokri banditi“ odluče da obiju baš njegovu kuću od svih u velelepnom, buržujskom kvartu.

Nije izolovan slučaj da danas televizije repriziraju ovaj film i u letnje doba, no prva pomisao svakako vodi u sneg, toplinu ćebeta i prazničnu idilu.

Tokom prvog vikenda prikazivanja film je bio na vrhu po prodaji karata, zaradivši 17.081.997 dolara u 1202 bioskopa.

Film je ostao na prvom mestu punih 12 nedelja i ostao je u prvih 10 do juna sledeće godine.

Postao je film sa najvećom zaradom 1990. godine i zaradio je Ginisov rekord kao komedija sa najvećom zaradom ikada u zemlji. Tu titulu je zadržao prilično dugo – tačnije 27 godina.

Iako se čuvena serija „Prijatelji“ često reprizirala na domaćim TV stanicama, nikada nije napravljen maraton epizoda sa novogodišnjim i božćnim epizodama, što ne znači da to, u eri Interneta i na dohvat ruke dostupnih sadržaja, ne možete sami sebi prirediti.

Bilo da želite da gledate kako se u istoj prostoriji pojavljuju Deda Mraz, Božićni Armadilo i Supermen (sezona 1, epizoda 7) ili biste da se nasmejete uz Fibinu pesmu u novogodišnjem duhu posvećenu celoj ekipi, ovo je pravo vreme godine da to i učinite.

Međutim, nije samo igrani program popunjavao praznične minute TV kanala. Bilo je tu i sporta i koncerata.

Često sam i sama mogla čuti evociranje uspomena na neka prošla vremena i pominjanje takmičenja u umetničkom klizanju koje se sa nestrpljenjem iščekivalo svake godine i koje je prenosila čuven komentatorka Milka Babović.

Svakog 1. januara umorni i mamurni su imali priliku da budu probuđeni notama klasične muzike u izvođenju Bečke filharmonije. Bilo je tu i starogradskih i narodnih pesama, te je svako mogao sebi da pronađe odgovarajući program.

Gde smo danas?

Mesto klasične i starogradske, izvorne narodne muzike, danas, u velikoj meri je zamenjeno novokomponovanim turbo-folkom.

Iako nikada više sredstava, mogućnosti i materijala za dobre programe nije bilo, nikada manje kvalitetnih programa na tržištu nije postojalo.

Umesto da pluralitet pokrije spektar svih mogućih ukusa, danas se proizvođači programa baziraju na gotovo identičnim (ne)kvalitetima, kao da im fali inspiracije, koja je u vreme društvenih mreža i prevelike dostupnosti sadržaja, bliža nego ikada do sad.

Gotovo svi novogodišnji specijali na najzastupljenijim televizijama kao da su rađeni po šablonu – red muzike, red pojednostavljenog humora i viceva koji nikada nisu ni bili smešni.

Ostaje pitanje – da li bi jedan Čkalja danas mogao pronaći sebi i svom humoru mesto u etru ili bi ipak poželeo da se vrati u 1973. godinu.