O kosidbi na Marovcu i još koječemu

Domaćin ovogodišnje „Kosidbe“ Milivoje Ristović kaže da je zbog lošeg vremena došlo manje Marovčana i žitelja Jablanice nego ranije. Ipak, ima ih par stotina. Došli su iz Požarevca, Vršca, Novog Sada, Beograda, Zrenjanina, Leskovca, Niša, Beča… Stigli su iz Australije i Nemačke. Tu su da obiđu zavičaj, posete kuću i groblje, izljube rod i prijatelje. „Kosidba na Marovcu“ je, kažu, njihova krsna slava. Gosti na slavi su i pripadnici Žandarmerije, koji nisu Marovčani, ali baš na ovom mestu imaju svoj punkt. Tu su i ljudi iz Hitne pomoći, kosidba je „muška stvar“, može biti povređenih.

Takmičari i učesnici okupljaju se oko crkve na brdu, koju su sami sagradili. Pored crkve je veliki šator, sa stolovima, klupama i pivom na točenje. Sa spoljnje strane šatora nakačene su gusle. Sve ih je pravio Radonja Doderović, Leskovčanin iz Marovca, koji ih je, kaže, za života izradio više od 500. – Moje gusle su po celom svetu. Gde ima Srba, ima i njih. A jednu trećinu sam poklonio – kaže. Dodaje da, inače, „nisu skupe“, koštaju od 100 do 600 evra. U obližnjem, nešto manjem šatoru okreće se jagnje.

– Na ideju o ovakvoj manifestaciji došao sam devedesetih. Danas je ona prerasla regionalni karakter, tako da nam je ove godine, po prvi put, pokrovitelj Ministarstvo poljoprivrede i šumarstva. Odobrilo nam je 300.000 dinara. Svi se nadamo da će u sledećim godinama „Kosidba“ ući u registar turističkih manifestacija Srbije – objašnjava Dušan Perović, Marovčanin koga nam predstavljaju kao idejnog tvorca „Kosidbe“.

Prekida nas „spiker“ koji preko zvučnika poziva kosače da se prijave, naoštre kose i „stanu u poredak“ kako bi otišli do livade na kojoj će se takmičiti. Kosači staju u vrstu, i uz zvuke „Marša na Drinu“ odlaze do travnatog terena za za „kosački meč“. Najstariji među njima, Dragoljub Popović, ima 82 godine. Najuspešniji je Radomir Ristović, trostruki pobednik i petostruki otac, koji danas živi u Beogradu. – Žao mi je što je sve manje kosača. I moj sin neće da kosi, kaže da mu je blam – objašnjava. Takmičenje počinje. Čuje se, zaista se čuje, huk kosa.

Najuspešniji je Miomir Papović iz Marovca, drugi je Miloš Radojević iz Sijarinja, treći – Dragomir Perović iz Marovca. U nadvlačenju konopa tradicionalno pobeđuje ekipa Jovića iz Medveđe, od kojih polovina izgleda kao Ervin Katona. Objašnjavaju da „vežbaju“ tako što tokom godine užetom vuku svoj traktor. Uspešni su i momci koji se takmiče u bacanju kamena sa ramena, skoku u dalj, gađanju vazdušnom puškom, i ispijanju piva…

Posle proglašenja pobednika seda se za sofu. Služi se salata, kajmak sir, jagnjetina i prasetina. Toči se pivo i rakija. Čuje se pesma i priče iz života. Ima i politike. – Struja je ovde došla tek 89, jer na našem groblju nema nijedne petokrake, svi naši su bili „bitlsi“- objašnjavaju neki. – Ođe nijedno imanje nije prodato Albancima, ako neće da ga kupe komšije Srbi, samo se ostavi da propadne – čuje se potom. – Marovac je na izdisaju, nekad je imao skoro hiljadu stanovnika, danas ih ima samo sedamdesetak – pričaju drugi. – Škola u Marovcu zatvorena je pre nekoliko godina. Poslednja četiri deteta bila su od jednog oca, Ristovića. A matičar u Ravnoj banji upisao je za četiri godine u pet sela samo jedno novorođeno dete. Šteta, ovo je mnogo lep kraj, nemaš dimnjak na 100 kilometara – tvrde treći.

– Da je lep – lep je, al je divlji i pust, ovde je međed uvek bio domaća životinja – samokritični su neki. Preciziraju da je asfalt u ovom kraju napravljen tek pre nekoliko godina, a da je do Marovca i danas neasfaltirano više od dva kilometra. Kombi Preduzeća za puteve, kojim smo došli, a sada se vraćamo, ozbiljno krivuda takvom, blatnjavom džadom. „Braćo moja, molimo se bogu da nam dade jedinstvo i sloguuu“, čuje se dok odlazimo.