Kako uđosmo u autobus poče kiša, i nije prestajala dva sata. Vozač je odlučio da napravi pauzu u nevelikoj kafeteriji u kojoj nas je dočekao mali orkestar sa muzikom svog podneblja. Istinski smo uživali u zvucima – kao u svakom gutljaju kafe izuzetnog kvaliteta. Nije čudo, jer plantaže ove visoko cenjene sorte pružaju se po svim brežuljcima na ostrvu. Izlet u planine ili Monte Verde je bio nezaboravan – a za to je zaslužan Park leptirova. Beskrajno zeleni prostor bez drveća, i pokriven rupičastim mrežama sa stazama između biljki čudesnih boja i izgleda… a iznad nas nebo se ne vidi od bezbroj leptirova koji lete, lepršaju, ili miruju na listu ili, prvi put viđenom cvetu, ne znam šta bih pre pogledala, toliko je sve lepo.
Ulazimo u Monte Verde – ili planinsku džunglu i ubrzo stižemo do raskrčene zaravni na kojoj se nalazi žičara. Ali, žičare nema, već samo metalna sajla i kuka kroz koju pse provuku obe šake. Čovek koji tu radi sigurnim pokretom mi vezuje članke za metalni držač. U jednom trenutku me blago gurnuo sa ivice – i najednom jezdim kroz vazduh dole, prema džungli, sajla se spušta i ja ’letim’ iznad krošnji moćnog, spojenog drveća – dok adrenalin kulja na sve strane… Ta, izuzetna avantura traje kratko, mnogo duže traje da moje srce ujednači rad i da disanje poprimi normalan ritam. Penjemo se ka Irazu jezeru (koje je zapravo ugašeni vulkan) i kad ga zaobiđemo, pred nama je mala dolina sa ’raspuklim’ i prvi put viđenim cvetovima. Zastajem kod jednog, jarko crvenog – i sagoh se da pomirišem – kad mi ispred nosa nešto zatreperi, zaleprša i pokrenu se. To je kolibri, ta, najmanja ptica na svetu, tirkiznoplava sa dugačkim kljunom… dok iza njega – na tamnozelenoj pozadini lišća stoji ogroman kakadu plamenih krila i plavog perja na glavi. Nestvaran! „Idemo!“, pozva vodič – i bi mi krivo što fotoaparatom ne ovekovečih tu lepotu.
Nastavljamo vožnju. ’Dva izleta su dovoljna!’, govori neko iza nas. Uranjajući u udobno sedište setih se rečenice pročitane pre polaska ovamo: „Kostarika je zemlja vulkana, zemlja kafe, nacionalnih parkova i zemlja iznenađenja.“
San Hoze, glavni grad, nalazi se na visoravni od 1.200 metara nadmorske visine i ima oko dva miliona stanovnika. Osnovan je 1738. godine, a postao prestonica 1823. Ulice San Hozea su strme pošto je grad na brežuljcima. Posetili smo Muzej zlata i zaustavili se ispred „najlepšeg renesansnog Pozorišta u zemlji“, kako je rekao vodič Sančez. Na širokim ulicama i prostranim trgovima ukrašenim cvetnim žardinjerama nalaze se mnogobrojne klupe, a na njima – beskućnici i prosjaci. Tu, nemilu sliku, donekle ublažavaju ulični svirači koji sa zanosom ’odrađuju posao’. Samo se stranci zaustave da ih slušaju. Uz zvuke melanholične melodije, i pogleda uperenog u zelene krošnje brda oko nas – sve izgleda lepše; sa tim osećanjem napuštamo prestonicu i krećemo ka severozapadu zemlje ka Liberiji, glavnom gradu pokrajine Guenakaste.
Pre nego što smo stigli – na ’golim’ brežuljcima su se mogle uočiti bezbrojne vetrenjače. Bile su ’u punom zamahu’. Postavljene namenski na prostor između dva mora – Karipskog i Pacifika, jer na tom mestu vetar dostiže brzinu od 80 km na sat….
Prolazimo kroz Liberiju, gradićsa niskim kućama i kratkim isprepletanim uličicama ostaće mi u sećanju po uličnim pijacama koje se nalaze na svakom uglu i nude egzotično voće; od prepoznatljivih – banana, ananasa i narandži – do egzotičnog koje retko viđamo kod nas. Prikolica malog kamiona je puna voćke rambutan – kad se stisne plod mekih bodlji, u usta ’uskoči’ sočan plod čarobnog ukusa. Mangostin je ljubičast, sličan glavici belog luka samo što su mu ’češnjevi’ meki, slatki i mirisni. Od biljke do šoljice – nazvala bih odlazak na plantažu kafe…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
