Foto: Ivan StojanovićI danas, posle toliko decenija omiljena srpska disciplina je „prozivanje” i „potkazivanje” ko je (ali, i kako – javno ili tajno) slavio slavu i proslavljao verske praznike Uskrs, Božić, Svetog Savu… I dok je po jednima to bilo zabranjeno a oni uprkos svemu, naravno u sopstvenoj interpretaciji, „podneli toliko za veru” uprkos pošastima komunizma (da, kad ih čovek sluša prosto ne može da veruje da nisu proglašeni za svece još za života) po onima drugima proslavljanje crkvenih i verskih praznika nije bilo zabranjivano ili makar ne drastično kažnjavano.
Naravno, na ličnom planu. Posleratni ideološki teror u socijalističkoj republici i obračun sa samom crkvom, sveštenstvom i monaštvom, naročito u prvim godinama posle oslobođenja je neosporan i sistematski. Rigorozna pravila (ne)proslavljanja verskih praznika naročito su važila za članove Partije. Pak, kod onih drugih, po narodski – „koji nisu ganjali karijeru u partiji i državi” to je ipak bilo osetno labavije.
– U kući mojih roditelja znao se red, pa ništa nije moglo da pomuti radost praznovanja dana rođenja Bogomladenca. Zbog tog reda sam u trećem razredu osnovne škole imao četvorku iz vladanja. Bio sam pozvan za polažajnika kod dede-strica, a osnovni red je da polažajnik kao najvažniji i jedini gost prvog dana Božića bude na svojoj dužnosti čitav dan. Deda Bora je rekao: „Na Božić polažajnik u školu ne ide!” i tu pogovora nije bilo. A Božić je, ako me sećanje ne vara, bio u sredu, seća se Miodrag Stojilović, pisac i publicista, praznične atmosfere u svom rodnom selu Trska kod Rače.
Priča se odnosi na pedesete godine prošlog veka.
– Bilo je kasnije mnogo liberalnije. Recimo, kao studenti smo namerno išli na večernju službu za Uskrs i iznošenje Plaštanice. Za to nas nisu prozivali, priseća se on i sedamdesetih godina.
Slična iskustva iz polovine sedamdesetih ima i naša koleginica Jovanka Marović, rođena u Cvetojevcu kod Kragujevca.
– U četvrtom razredu osnovne škole za Svetog Savu sam recitovala u crkvi, koja je bila pored škole. Sutradan je učiteljica rekla: „Neki su juče primećeni u crkvi, a nisu došli u školu”. I ništa više od toga, kaže ona.
Ambijenta sa „ilegalnim” slavskim gostijma pamti i novinarka Gordana Jocić.
– U našoj kući se slavio zimski sveti Nikola što se kaže od kad znam za sebe. Moj pokojni otac radio je tada u Medicinskom centru Dr „Mihajlo Ilić” koji je objedinjavao današnji Univerzitetski klinički centar i Dom zdravlja. Tu je stekao prijatelje među rukovodstvom i mnogim lekarima. Pamtim i ja, kako su kod nas u kuću dolazili na slavu i nekadašnji direktor Medicinskog centra Milija Kojadinović, i mnogi u doba samoupravnog socijalizma – znameniti kragujevački lekari i medicinski radnici, ali tek kada bi se smrklo, često i u gluvo doba noći, samo da ih niko ne bi video da idu na slavu, priseća se ona.
Po njenim rečima dežurni u Hitnoj pomoći prijavljivali bi „hitan teren”, pa bi se smenjivale ekipe jedna za drugom, koje su dolazile „na intervenciju” na njihovu adresu.
– Bilo je i simpatičnih anegdota kada bi tu za stolom ugledali svog direktora. Uz svo dobro raspoloženje vladala je i prava zavera ćutanja, kako se neki gost ne bi doveo u situaciju da trpi političke posledice gošćenja uz slavsku trpezu, ističe Gordana Jocić.
Ona duhovito (ali, ne i netačno) zaključuje da su „babe održale pravoslavlje” i nije ni čudo što je i danas u Crkvi aktuelna „bapska teologija” – valja se, ne valja se.
– Obe moje bake nisu prezale od odlaska u Crkvu, ali su deca (pa i ja) krštavana kod kuće, a u hram se odlazilo na eskurziju – da se vide znameniti grobovi (recimo na Oplencu ili u Žiči), pa i to, tek počev od osamdesetih, podseća ona dodajući da je karakteristika tog vremena bila da „kada vidiš popa, video si baksuza i treba brzo da se uhvatiš za dugme da bi te prošao maler”.
Za Kragujevčanku Gordanu Vučković najinteresantniji su bili odlasci na posao posle Vaskrsa.
– Nepogrešivo je moglo da se gradira ko je najveći vernik, ko prosečni a ko ateista, jer su bili različiti pozdravi i otpozdravi: „Hristos Voskrese – Vaistinu Voskrese” su izgovarali prvi, „Hristos Vaskrse – Vaistinu Vaskrse” drugi, a ateisti samo: „Srećan Uskrs”.
Ona je najviše volela kad Vaskrs „padne” na Prvi maj, praznik rada iz dva razloga.
– Prvo jer smo ga duže proslavljali (tada se Vaskrs slavio samo u nedelju, a Prvi maj dva-tri dana) a drugo jer smo mogli da se radujemo do mile volje, a da nas komšiluk ne gleda s podozrenjem, jer slavimo verski praznik, navodi ona.
Ipak, iz tog vremena stariji Kragujevčani se sećaju da je odmah posle Drugog svetskog rata zabranjena litija kroz grad (prva je održana ponovo tek 1996. godine) ali i slučajeva kao kada su učiteljice u jednoj gradskoj školi za vreme Velikog posta „za svaki slučaj” mazale slaninom usta deci koju bi zapazile da „preskaču” obrok u školskoj kuhinji. Ipak, školska dvorišta su se posle svakog odmora „bila išarana od ljuski vaskršnjih jaja” kako su zabeležili kragujevački sveštenici. Deca sa vrbovim grančicama i zvonima za Vrbicu na gradskim ulicama već od šezdesetih godina nisu bila „redak prizor”.
I danas se po kragujevačkim kafanama preričava anegdota o Zoranu Simoviću koji je prvo bio šofer u Komitetu pre nego što je došao u novinsku kuću „Svetlost”. Pred najveću posnu slavu Simović je vozio važnog druga iz Komiteta za Beograd. Pošto je tada u Kragujevcu bila zabranjena prodaja ribe iz „ideoloških razloga” komšije i prijatelji ga zamole da im, dok čeka Druga na zadatku u glavnom gradu, kupi ribu za slavu na pijaci Zeleni venac. Obavi on to sa voljom i na vreme i napuni kupljenom ribom gepek od limuzine. Međutim među neke od riba su još bile žive i u povratku počnu da se koprcaju po gepeku.
– Šta to lupa pozadi, brižno upita drug iz Komiteta.
– Izgleda da amortizeri nisu u redu, domišljato odgovori Simović.
– Pa kako si na put pošao sa neispravnim autom. Odmah kad stignemo u Kragujevac da voziš to kod majstora, naredi nadređeni.
– Naravno, odgovori Simović i „isporuči” Druga na kućnu a naručenu ribu na slavske adrese.
Za Kragujevčane posebna vrsta očiglednog pritiska ali i direktne kontrole „ko ide u crkvu” bila činjenica da je opštinski Komitet bio smešten baš prekoputa Sabornog hrama u Glavnoj ulici.
– U gradskoj sredini, u periodu socijalizma verski praznici se nisu proslavljali kao na selu zbog ideoloških razloga, straha od potkazivanja, zapuštanja tradicije. Kako su Kragujevčani vezani za sela u okruženju, veliku ulogu u proslavljanju praznika imale su babe i dede na selu, kaže Nataša Nikolić, etnološkinja kragujevačkog Narodnog muzeja.
Prema njenim rečima, tek poneko je u kući sprovodio sve običajne radnje, najčešće protivnici režima i predstavnici predratnog građanskog sloja.
– I uskršnji običaji u samom gradu bili su „življi” na periferiji. Tako su se za Belu nedelju posebno pripremali, po nedelju dana, na skveru u Novoj Koloniji, navodi ona.
Odmah posle rata zabranjivane su litije po šumadijskim selima. U letopisima Eparhije šumadijske zabeleženo je da je episkop Valerijan, prvi vladika u tek osnovanoj eparhiji u leto 1947. više puta molio u lokalnom Komitetu i Komisiji za verske poslove da se oslobode seljaci uhapšeni tokom održavanja litija pravdajući to činjenicom „da zbog toga najviše strada država, jer dok su seljaci u zatvoru nisu u stanju da obavljaju poljoprivredne radove”.
Po Šumadiji kada su hramovi u pitanju partijskim aktivistima je svašta padalo na pamet, od ideja da crkve pretvore u bioskope do „običaja” da pred Uskrs vrata od crkve zakucaju ogromnim ekserima. Detaljno stradanje Crkve na prostoru današnje Eparhije Šumadijske posle Drugog svetskog rata opisao je u svom radu paroh kragujevački Savo M. Arsenijević u zborniku radova objavljenom 2018. godine povodom 70 godina od osnivanja ove Eparhije.
Devedesetih godina 20 veka, sa „nacionalnim zanosom” stanovništvo se masovno vraća običajima. Ipak, ostaće zabeleženo da je profesor filozofije Milan Đokić, tada direktor slavne Prve kragujevačke gimnazije koji je po prvi put posle rata, 1992. godine proslavio Svetog Savu, kao školsku slavu sa sveštenikom, svećom i rezanjem slavskog kolača bio zbog tog čina smenjen po direktivi tadašnjeg SPS-a.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
