Od pogače kod Grka i Feničana do pice vredne 12.000 dolara

Pica je okruglo, tanko testo na koje obavezno mora biti dodat sos od paradajza i sir, dok se ostali sastojci dodaju po ukusu i želji.

Iako su Italijani ovaj specijalitet usavršili do tančina, ona ipak nije njihov izum. Naime, pojava ove “pogače” zabeležena je kod Grka i Feničana. Oni su pekli tanku pogaču koju su kasnije premazivali uljem i dodavali začine ili sir i urme.

Nakon prenošenja paradajza iz Amerike u Evropu (XVI vek) i trenutka kada je on sa tankom pogačom stigao u Napulj, nastaje pica kakvu danas poznajemo.

Ovu pogaču siromašno stanovništvo Napulja brzo je zavolelo, jer je moglo da je napravi od sastojaka koji su jeftini i pristupačni.

Prema ustaljenoj legendi, Kraljica Margarita je tokom 1889. godine posetila Napulj i videla kako stanovništvo jede ovu pogaču, te je zatražila da i njoj donesu jednu. Pošto joj se jako dopala, naredila je svom kuvaru da joj to napravi.

On je picu nazvao “Margarita”, a sastojci koje je upotrebio simbolizuju boje italijanske zastave: crvena – paradajz, bela – mocarela, zelena – ulje i svež bosiljak.

Druga verzija ove legende kaže da je zapravo Kraljica zatražila od kuvara da napravi neko jelo koje će povezati stanovništvo nedavno ujedinjene Italije.

Tradicionalna Napuljska pica pravi se po strogo propisanim pravilima tako da picerije koje se pozivaju na ovu recepturu moraju da imaju posebnu licencu.

Tajna ovih pica je u testu koje se pravi od brašna, vode, soli i kvasca, ali se ono posebnom metodom vrti sa ruke na ruku i tako razvlači. Krajem 2017. godine, italijanska veština razvlačenja testa za picu – „pizzaiuolo“ našla se na Uneskovoj listi nematerijalnog kulturnog nasleđa.

Testo na kraju u sredini bude debljine svega 0,4 cm i maltene se rastopi nakon dodatka sosa, a ivice sa debljinom od 1-2 cm su nešto hrskavije.

Napuljska pica pravi se u dve verzije: Jedna je Margarita, a druga Marinara – sa paradajzom, belim lukom, origanom i uljem.

Na Havajima se pojavila pica sa ananasom što Italijani smatraju svetogrđem, kao i picu sa Nutelom.

U SAD postoje brojne varijacije pica. Izdvajaju se pice obložene slaninom ili tako pice na čijoj se tankoj kori nalaze razne vrste takosa, a u sredini je ukusan umak.

Pice u Čikago stilu karakteristične su po gustim koricama koje se formiraju razvlačenjem testa uz bok tepsije, a pica se puni raznim sastojcima i sosevima. Inspiracija za nju je italijanska pica Sfincione u prevodu sunđer tj. deblji hleb premazan sosem sa ostalim sastojcima.

Jedna picerija je došla na ideju da picu dostavljaju u „kutiji“ od pice tako da se može pojesti i ono u čemu je doneta porudžbina.

U Japanu na primer uz picu idu zanimljivi dodaci poput lignji ili Majo Jaga sosa (majonez, krompir i slanina).

I nije dugo trebalo da od hrane za siromašne, pica postane ne samo ukusan već u skup specijalitet zbog sastojaka koji se koriste za njenu pripremu.

“Pizza Royal 007”, ime je dobila po Džejmsu Bondu. Njeni sastojci su kavijar koji je bio potopljen u šampanjac, jastog koji je mariniran u 100 godina starom konjaku, losos i pršuta,  a ona posuta listićima 24-karatnog jestivog zlata. Cena “svega” 4.200 dolara.

Za 8.200 dolara možete naručiti “Picu za ljubavnike”, a uz nju dobijate dijamantski prsten i flašu šampanjca Dom Perinjon, a cena zavisi od veličine dijamanta.

Najskuplja pica dolazi iz Italije i to je “pica od tri dana” jer je toliko potrebno za njenu pripremu. Testo mora da odstoji nakon što se na njega dodaju tri vrste kavijara, jastog i morska so koja je ručno skupljena.

I da, tri kuvara će za 12.000 dolara doći i spremiti vam ovo u vašoj kući, naravno ako tri dana ranije poručite picu.