Odakle potiče izraz „ašikovanje“ i kako se danas čuva tradicija ašika?

Značenje koje je poznato u našem narodu, a i na celom Balkanu, znači udvaranje, zabavljanje, pa čak u nekim kontekstima i milovanje ili vođenje ljubavi, čemu se može pronaći trag u raznim starim delima i spisima.

Postoji čak i tvrdnja da je ašikovanje podrazumevalo „druženje“ momka i devojke pre nego što bi usledio turski zulum, ali to značenje se u međuvremenu izgubilo. Ipak, sama reč definitivno je došla iz Turske i iz tradicije ašika, koja se na neki način čuva i danas.

Ašik je vrsta putujućeg pevača ili trubadura u Turskoj, koji obično sa sobom ima neki žičani instrument kao što je lauta ili nešto slično tome. Oni su bili važni prenosioci usmenih predanja i raznih tradicija koje su tako očuvane i naknadno.

A važan trenutak je bio pevanje pesme ženskoj osobi, odnosno pandan udvaranju, što se kasnije i podrazumevalo tokom upotrebe reči ašikovanje i što se nekako prenelo i na naše prostore. A sami trubaduri su ostali poznati pod nazivom ašik, titulom koja je zapravo postajala njihovo novo ime ukoliko su se bavili narodnom muzikom.

To se najviše odnosilo na tursku regiju Anadolijju, kao i na prostor Azerbejdžana i Irana. U prvopomenutoj regiji neka vrsta naslednika ove tradicije danas se može pronaći u narodu Abdal, čiju muziku i pojavu sam imao prilike da doživim nedavno.

Ovaj narod indoturkijskog porekla umnogome podseća na narod romskog porekla, jer oni su nomadi koji putuju i prenose svoju miroljubivu filozofiju ljubavi kroz muziku. Oni smatraju da se prvo treba osmehnuti sebi, a potom i drugima i da sve na kraju ostaje u srcu.

Sa njima sam se susreo u Kiršehiru, trgovačkom gradu u centralnoj Anadoliji u kome je muzika deo svakodnevnog života i u kome se svako podstiče da se njom bavi. Zbog toga se on nalazi na UNESCO listi nematerijalne kulturne baštine kao muzički grad i ova tradicija je zaštićena.

Nastup i ples Abdal majstora iskusio sam ispred i u Kulturnom centru Nešet Ertaš koji, iako nosi ime jednog muzičara, zapravo čuva priču o svima njima koji su svoje ime zamenili titulom ašik i čija muzika se i danas može čuti putem slušalica.

Osim detaljne priče o puno pojedinačnih umetnika, ovde možete pronaći izložene mnoge autentične instrumente i, ukoliko budete u prilici da prisustvujete nastupu uživo, osetićete neverovatan poletni duh koji vas ne može ostaviti ravnodušnim.

Naravno da postoji poseban deo posvećen čoveku čije ime nosi, Nešetu Ertašu, modernom ašiku i virtuozu na žičanom instrumentu koji se zove balama i koji je širom zemlje bio poznat kao „narodni bard“. Tu možete saznati sve o njegovoj karijeri, a posebnu zanimljivost predstavlja animatronik sa njegovim likom.

Kada prvo uđete u prostoriju sa animatronikom, verovatno ćete misliti da je u pitanju pravi čovek, a ne samo mašina, ali kada krene muzika i on se pokrene da svira instrument u rukama i otvara usta u ritmu pesme, očekujte da će vam se celo telo naježiti.

Kako je on tokom svojih nastupa imao spušten pogled u znak poštovanja publike, tako i sam animatronik gleda nadole.

Ukoliko se nađete u Anadoliji, poseta Kiršehiru će vam omogućiti jedan pogled u prošlost i prikazati zašto je važno čuvati tradiciju i ohrabrivati ljude da se bave muzikom, jer – gde je muzike – tu je i radosti.