Ofšor bušotine: Super-emiteri nevidljivih oblaka metana

Jedna zagonetka već neko vreme mori istraživače širom sveta: zašto sve brže raste koncentracija metana u Zemljinoj atmosferi?

Čak i u doba smanjene ekonomske aktivnosti tokom pandemije, američka Nacionalna administracija za okeane i atmosferu navela je da su 2020. i 2021. godine zabeleženi rekordi: ne samo što metana u atmosferi ima više nego ikad, nego je porast iz godine u godinu veći od očekivanog.

Krivac su svakako nekakve emisije – ali odakle one dolaze?

Kako bi odgovorili na ovo pitanje, istraživači širom sveta ponudili su različite modele, od kojih se mnogi oslanjaju na prirodna izvorišta metana, kao što su močvare.

Međutim, pravi odgovor se možda nalazi u novom istraživanju, objavljenom 11. avgusta u časopisu IOP Science. Naime, istraživači su, ispitujući ofšor platforme za eksploataciju nafte i gasa u Meksičkom zalivu, otkrili nešto neočekivano: do sada nezabeležene, ogromne, a gotovo nevidljive oblake metana koji se uzdižu sa velikog broja platformi.

Njihove emisije su, po svemu sudeći, dugo bile potcenjene.

Poznato je da su ofšor platforme potencijalno veliki emiteri metana, moćnog gasa staklene bašte. Industrija fosilnih goriva proizvodi oko trećine ukupnih antropogenih emisija metana. Emisija se može desiti u svakom koraku eksploatacije: pošto je metan glavni sastojak prirodnog gasa, on može da „curi“ iz pukotina na samom izvoru, ali i iz cevi, ventila, rezervoara…

Međutim, iako su koncentracije metana u atmosferi i te kako merljive i poznate, mapiranje konkretno emisija ofšor platformi oduvek je bio težak posao – emisije metana su nestalne, sa čestim oscilacijama, a platforme su nepristupačne za neposredne obilaske. Sa druge strane, mapiranje iz svemira otežava činjenica da se metan relativno teško detektuje iz orbite zbog načina na koji se vodena površina ponaša kao „pozadina“ u spektroskopiji.

Kako navodi istraživanje u časopisu IOP Science, rešenje je bilo u odsjaju Sunca.

Ključan je bio istraživački avion Global Airborne Observatory, u vlasništvu Državnog univerziteta u Arizoni. Prethodnih godina, istraživači su koristili njegovu visokotehnološku opremu, u koju spadaju i infracrveni spektrometri, da širom sveta mapiraju procese kao što su deforestacija, suše i životinjske migracije.

Međutim, 2021. ovaj avion bio je poslat na drugačiju misiju: u Meksički zaliv, u čijim se relativno plitkim vodama nalazi preko 1800 platformi za esploataciju nafte i gasa. Tamo, Global Airborne Observatory je metodično leteo od jedne bušotine do druge, i svojim kratkometrim spektrometrom u odsjaju Sunca uspeo ne samo da snimi oblake emitovanog metana, već i da odredi njihove izvore na samim platformama, piše Klima101.rs.

Razmera curenja metana koju je otkrio je katastrofalna.

Mada se već godinama promoviše kao „čistiji“ energent od uglja, prirodni gas kroz emisije metana može imati ogroman efekat na Zemljinu atmosferu. Po nekim savremenim procenama, on je čistiji energent od uglja samo ukoliko je procenat emitovanog gasa u odnosu na iskorišćen oko 3 do 4 odsto – drugim rečima, ako tri do četiri odsto gasa „iscuri“ u atmosferu u toku eksploatacije. Ako je taj procenat veći, industrija gasa zapravo je manje efikasna od uglja, makar kada se meri dobijena energija u odnosu na uticaj na klimatske promene.

Dosadašnje brojke, koje se mahom odnose na kopnene platforme, već se nalaze na udaru kritika stručnjaka zbog toga što se oslanjaju na samoevaluacije naftnih kompanija i zastarele metode procene koje koristi američka Agencija za zaštitu životne sredine (EPA). A te procene se, u zavisnosti od lokaliteta, kreću od marginalnih 0,19 odsto procurelog gasa u platformama Severnog mora do oko 3 odsto koje je 2019. prijavila američka kompanija Anadarko Petroleum – blizu granice, ali ipak ispod kriterijuma od 3 do 4 odsto.

Međutim, Global Airborne Observatory otkrio je daleko veća curenja. Kako navodi istraživanje u IOP Science, avion je od 40 platformi koje je obišao makar tri puta tokom 2021, na 34 makar jednom primetio pravi oblak emitovanog gasa.

Poredeći emitovane koncentracije sa prosečnom proizvodnjom platformi u Meksičkom zalivu, istraživači su procenili da se u proseku u atmosferu emituje između 23 i 66 odsto eksploatisanog gasa, u zavisnosti od trenutka merenja i lokaliteta. To je ogroman procenat „izgubljenog“ gasa u odnosu na upotrebljeni – brojke su između 7 i 22 puta veće od najveće ranije prijavljene stope curenja (3 odsto).

Ovo nije prva studija koja ukazuje na to da se emisije metana umanjuju u zvaničnim izveštajima o proizvodnji prirodnog gasa. Ali jeste prva koja nudi ovako precizne podatke sa nedovoljno istraženog terena ofšor platformi – i prva koja otkriva razmere tzv. super-emitera. Istraživači već planiraju nastavak rada, a pre svega preko nevladinog programa Carbon Mapper, u okviru kojeg će biti lansirana flota malih satelita sa spektrometrima sposobnim da mapiraju emisije metana preko Sunčevog odsjaja na dnevnoj bazi, u stecištima emisija širom planete.

Punu funkcionalnost tog projekta, a samim tim i konzistentnije podatke, možemo očekivati 2025. godine.

U međuvremenu, prirodni gas se „nametnuo“ kao prelazno rešenje između uglja i obnovljivih izvora, a industrija fosilnih goriva već ga godinama promoviše u okviru sopstvenih „planova za borbu protiv klimatskih promena“. Za razliku od uglja, prirodni gas dobio je svoje mesto i u skoro usvojenom Zakonu o smanjenju inflacije u SAD, gde se predviđa nastavak eksploatacije, uz unapređenje postojećih merenja i kontrola. U Evropi, prirodni gas je uz nuklearnu energiju ranije ove godine ušao u taksonomiju održive energije.

Međutim, ako su ova istraživanja iole blizu realnosti emisija metana, onda prirodni gas nema šta da traži u diskursu o energentima budućnosti. Mapiranje koje je sproveo Global Airborne Observatory ukazuje na sistemske probleme u kontroli emisije metana; nevidljive oblake koji iza leđa međunarodnih izveštaja, politika i zakona nesputano pospešuju klimatske promene. Koliko će ova industrija rasti u narednim godinama, dok čekamo bolja merenja štete koju pravi?