Ohrid (2) : Filigranski pločnici 1Foto: Wikipedia.org

Skoro pa da sam siguran da je Džoni sa prezimenom Štulić pisao ovaj tekst (pesme koja me nosila kad god sam koračao Istočnom Karadom u starom delu Bagdada, grada iz 1001 noći) misleći na ulice starog jezgra Ohrida.

Uostalom ja to i ne krijem, njegova muzika i diskovi, a ranije trake, su se vrtele na hiljadama kilometara puteva, naizmenično sa pesmama Leb i Sol, Vlatka Stefanovskog.

Elem, moj prijatelj, koji se nalazio u toj ekipi pozvanih gostiju, pravio je društvo lepoj crvenokosoj koleginici iz slovenačke firme koja ga je intrigirala dugo vremena još iz studentskih dana. Koncert pod vedrim nebom, na obali kristalno čistog jezera na čijoj se glatkoj površini ogledao puni mesec te tople julske noći, nikog nje ostavio ravnodušnim. Dugo u noć lagani povetarac sa Galičice nosio je u talasima preko krovova crkve Svete Sofije muziku koju je orkestrirala bečka filharmonija, ne samo do obale jezera već i duž glavne ulice i niz pločnike poprečnih sokaka koji su se peli uzbrdo prema pijaci…

Sa tim nabojem koji je punio svaku poru kože, našao se sutradan, kao i svakog sledećeg prepodneva sa svojom crvenokosom koleginicom.

Onda je ona, posle ispijene kafe i ”čašice razgovora” uz tajanstveni osmeh, ustajala i uz dogovor da će se naći uveče na koncertu i sutradan na kafi koju im je simpatični brkajlija servirao na bakarnom poslužavniku sa džezvom i fildžanom i obaveznim crvenim ratlakohumom uvek na istom mestu, na terasi kafane Stari Lisec. Uvek je to bilo za istim stolom sa kariranim stolnjakom i posle nekih sat vremena nestajala u jednoj od poprečnih uličica. Na pitanje gde ide i zašto je tajanstvena, samo je šeretski odgovarala – videćeš dan pred put. I ma kako sam se potajno nadao da će mi podariti nešto više od tog zadovoljstva jutarnjeg ispijanja kafe, nije dala ni naznaku da bi i ona to poželela. Svaki put kada bi uzimala to parče ratluka i grizla polako, kao što je, malim gutljajima ispijala kafu, pomišljao sam kako trepere njene grudi ispod razigranih bluza i košulja otkopčanih taman koliko treba da izazovu nemir…

I tako, sedmog dana, niz kaldrmu (nije klepetala nanulama) dođe sa takvim ozarenim izrazom lica, da nisam mogao da dočekam obećanu priču.

– Ti, Boško znaš, rekla mi je, koliko ja volim ovu vašu egzotiku, uskih sokaka, kaldrme, drvenih verandi, čardaka, filigranskih radnji…

I krene da priča kako je zastala ispred jedne takve radnje , jer ju je privukao jedan trouglasti komad.

– I uđem. Unutra mračno, ušuškano…Čim sam zatvorila vrata, spustila se i neka drvena reza…Kao u pesmi, – uđe Fata u magazu sama…

Star dostojanstven prodavac, kasnije je saznala da je on i gazda . Onizak, ali naglašeno uspravan, proseda, retka, kosa, besprekorno čista bela košulja… Ja se nasmejem, nazovem dobar dan i krenem prema staklenoj vitrini u izlogu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari