Ohrid (4): Neko novo vreme

Pogledao sam svoju crvenokosu koleginicu i moram da priznam da je izgledala ne samo zadovoljno već i nekako posebno erotično. Još jednom smo se sreli sredinom ovog novog desetleća na kongresu u Kijevu. Nosila je taj deo nakita i priznala je da joj on svaki put vraća uspomenu na taj polumrak filigranske radnje sa čudnim titravim vazduhom i zracima koji su su se probijali kroz njega…

– Osećala sam tu teskobu koja je visila nad nama i posebno nad njim koji je tih dana živeo u iščekivanju nekoga čije ime nije ni znao.

Par godina kasnije prilikom posete nekoj konferenciji na Ohridu, ciljano sam otišla sa nekoliko svojih fotografija na kojima je centralno mesto imao njegov komad nakita i poklonim se čoveku koji je verovatno odlukom da je proda baš meni, očekivao da će ONA nastaviti da živi sa nekim i na nekom ko je umeo da je “oseti”. Radnja je bila zatvorena, kroz prozore su se videli tragovi prašine koji su prekrili u unutrašnjosti prazan prostor. Sablasnost pustote vitrine-izloga me rastužila i osetila sam bol koji se polako vremenom pretvorio u trajno saznanje da je i pored njegovog biološkog nestanka, ostalo živo sećanje na Zafira i njegovu priču.

– I sećam se, rekla mi je, da takve posebne situacije, ne erotske, mogu da nose vise emocija nego realizovana ljubav i da svakako daju posebnu lepotu koja tren može da pretvori u večnost. Zafir je uhvatio onaj momenat kad sam to srebro uzela u šaku, preklopila je drugom, za tren zažmurila da ga osetim potpuno i znala sam da je moj…

Gledao sam je kad je odlazila, visio joj je na grudima, a lančići su se njihali pri svakom njenom koraku… A umela je da korača.

Moram da priznam, da sam tragajući za filigranskim pločnicima starog Ohrida, naleteo na priču o nadaleko poznatim ohridskim biserima. Ranije sam zamišljao te školjke i mladiće koji rone da iz njih vade sazrele bisere. Istina je, na moje iznenađenje, sasvim drugačija. Kako piše u više publikacija, biseri se prave po staroj recepturi koja se u strogoj tajnosti prenosi sa kolena na koleno u samo nekoliko porodica koje čuvaju recepturu i bave se tim zanatom. Ono što se zna, to je da se krljušti sitne ribe koju nazivaju “plasica”, skidaju sa kože i slažu jedan na drugi da bi se presovanjem u nepoznatom procesu dobili konačni oblici “ohridskih bisera”.

Znam samo jedno. Da ću posle ove Boškove priče, otići do Ohrida. Ne da bih proverio i tražio mesta koja se pominju, već osetio taj čudni spirit koji prati svakog ko makar i jedan put tamo ode. A do tada, ostaje izvorna muzika sa jug, i ona sa diskova Vlatka Stefanovskog.