Operacija akustična mačka

Za ovaj projekat, javnost je saznala tek 2001. godine, kada je sa dokumenata, na osnovu Zakona o dostupnosti informacija, skinuta oznaka poverljivosti. Radilo se o pravoj, živoj i naizgled običnoj mački, sa jednom bitnom razlikom: u njenim ušima i repu krila su se dva mikrofona i antena. Tokom hladnog rata, Amerikanci i Sovjeti su se dovijali na različite načine kako bi prikupili što poverljivije informacije, koristeći pritom opremu za prisluškivanje, špijunske satelite, pa čak i vidovnjake, hiponozu i različite halucinogene droge, ponajviše LSD. Međutim, CIA je 1960-tih godina došla na novu, i u svakom smislu, posebnu ideju. Odavno je već bilo poznato da zatvoreni prostori nisu bezbedni za vođenje strogo poverljivih razgovora, jer su često bili ”pokriveni” opremom za prisluškivanje. Upravo iz tog razloga, sovjetski zvaničnici često su se odlučivali da razgovore vode daleko od očiju (i ušiju) javnosti, na otvorenom prostoru, najčešće u parku, zadajući na taj način američkoj obaveštajnoj službi glavobolje. Mačke su se činile idealnim operativcem za ovu akciju, jer, ko bi uopšte mogao da posumnja na mačku? Međutim, uprkos svojoj umiljatosti, mačke su nadaleko poznate kao neumoljive i svojeglave životinje, koje zaista nije lako trenirati, čak ni kada su u pitanju jednostavni zadaci. Mačke podjednako ne slušaju svoje vlasnike, kao ni agente CIA.

Projekat akustične, ali ujedno i utrenirane mačke, SAD je koštao čak 20 miliona dolara, što je bilo zaista dosta novca u to vreme. Projekat je trajao godinu dana pod nadzorom Direkcije za istraživanja i nove tehnologije. Osnovana krajem pedesetih godina prošlog veka, ova služba CIA imala je tada isključivo jedan zadatak: razvijanje novih i upotreba postojećih tehnologija za potrebe hladnog rata. U ovoj veoma maštovitoj akciji, razvijeni su dovoljno mali mikrofoni koji su se mogli neprimetno postaviti u ušnu školjku mačke, kao i mini radio-predajnik koji je bio ugrađen u zadnji deo mačkine lobanje. Ideja je bila da mačka, trenirana da se kreće po naredbi na kraćim rastojanjima, prisluškuje ne samo razgovore na otvorenom, već i u blizini sovjetskih ambasada ili drugih zanimljivih lokacija. Osim mikrofona i radio-predajnika, mačka je ispod kože “krila” i svojevrsne antene, koje su prikupljeni signal slale ka prijemniku. Takođe, u mačku je bio ugrađen i sistem žica koji je služio za nadzor centara za glad i seksualnu aktivnost, ne bi li ove potrebe suzbio, ili ih bar sveo na minimum, ukoliko bi se javile tokom sprovođenja operacije. Ovaj zahvat sproveden je tokom zasebne hirurške operacije, nakon što je prilikom probnih testiranja uočeno da je mačkama ipak preči pun stomak od državne bezbednosti. Putem žica, ka ovim centrima, bilo je moguće sprovoditi blage električne impulse, koji su mačku koliko-toliko držali pod kontrolom. Nakon godinu dana predanog rada i velikog broja stručnjaka koji su bili uključeni u realizaciju projekta, došlo je vreme za tesitaranje. Na Viskonsin aveniji u Vašingtonu, u posebno opremljenom kombiju, jednog nedeljnog jutra 1967. godine, sedelo je nekoliko agenata CIA. Čekali su dvojicu sovjetskih zvaničnika, u nameri da po prvi put u realnim uslovima testiraju funkcionalnost svog uvrnutog poduhvata. Pre nego što su pustili mačku iz kombija, agenti su po poslednji put testirali opremu koja je, može se slobodno reći, hvatala signal iz mačkinog repa. Oprema je besprekorno radila, a signal je bio jasan. Čekalo se samo da mačka uspešno obavi svoj deo zadatka. Međutim, samo nekoliko sekundi nakon što je puštena, mačka je nastradala. Na nju je naleteo taksi i usmrtio je na licu mesta, uništivši pritom godinu dana rada, kao i 20 miliona dolara. Nakon ovog nesrećnog događaja, operacija Akustična mačka je obustavljena i u potpunosti napuštena. Prošlo je nekoliko decenija nakon što je ponovo postala tema u fokusu.

U saradnji sa Centrom za promociju nauke, „Danas“ predstavlja izabrane priče sa naučnopopularnog portala elementarium.cpn.rs