Opsesivna sklonost ka drvetu

– Ovaj epski motiv je rađen isključivo ručno, skalpelom isecanim detaljima najraskošnijih vrsta prirodnih furnira koje posedujem, gotovo dve godine. U konačnici rad je od 7900 isečenih detalja kojima je iskazano svo bogatstvo i obilje Jovanovićeve slike, naime, oko 37 većih ili manjih likova ljudi, oko 20 figura životinja i brojnih pozadinskih detalja kopalja, zastava, zaprega, neba i tla – ukazuje Rakić i dodaje da je odličjem obeležio jubilej 330 godišnjice od velike seobe Srba pod Arsenijem III Čarnojevićem (1690/91) u situaciji kada gotovo ni jedna relevantna institucija ili ustanova u nas, iz njemu nedokučivih razloga, nije zvanično obeležila taj jubilej, i kolosalno značajan trenutak srpske istorije.

Zašto ste baš ovu sliku odabrali kao motiv?

Kada razmislim, po zanatskoj i umetničkoj izazovnosti, i ozbiljnosti teme, motiv je odabrao mene. U zbilji, motiv je u dužim i pažljivim konsultacijama odabran zajedno sa poručiocem, Opštinskom upravom opštine Temerin, za ulazni hol opštinskog zdanja. Naprosto, jer, izuzev lepote i grandioznosti Jovanovićeve slike, Temerin je deo tog vojvođansko-prečanskog miljea koji su sudbinski obeležile novije ili potonje seobe i migracije. Međutim, u dugim mesecima, danima i noćima izrade Jovanovićeve seobe su prerastale svoje nacionalne okvire i taj bazično istorijski srpsko-nacionalni pokret masa iz južnih i jugoistočnih područja današnje Srbije, čak preraslo i to da su u suživotu svih nas u ovom multikulturalnom Temerinu, i Srba i Mađara, svi naposletku od nekuda, i pred nečim pokretali se ovim panonskim prostranstvima. Jer seobe i migracije su univerzalno civilizacijsko obeležje, pokret nemira pred užasima i teskobama življenja i traganjima za nekim nejasnim i maglovitim mestima življanja dostojnim.

Šta vas nagoni da istrajete u ovom zanatu, za koji se na žalost često može čuti da odumire?

Na ovo pitanje je izvesno najteže odgovoriti, a moguće je da je u pitanju poriv da se odupre stihijnosti modernih vremena koja nameću uniformnost, ili brend forme a mnogo više bezličnost serijske proizvodnje, pri čemu se gubi ono što je kardinalni dar svih nas, a to je individualnost i kroz individualnost kreativni izražaj sveta i života koji živimo, kroz medije izražavanja kojima smo skloni. Kao što sam sam opsesivno sklon drvetu. A strast, definitivno, nije lako definisati ni opisati.

O starim zanatima se ne govori dovoljno u medijima, takođe ih državne i kulturne institucije ne reprezentuju dovoljno. Šta kao društvo gubimo tim izostankom?

Mediji su zapravo jedini svetli primer, bilo da su u pitanju štampani, elektronski, radijski ili televizijski, koji su brana da ovlada potpuna nevidljivost ovih specifičnih zanimanja i profesija, i da izgubimo jedan značajan resurs kulturne i privredne baštine. Potpuno radikalno je potrebno predočiti konsekvence jednog takvog gubitka, jer sa fizičkim nestankom jednog zanatlije nestaje i njegovo zanatsko znanje i umenje, ono što se danas unekoliko  rogobatno naziva nematerijalnom kulturnom baštinom. Nestaje nepovratno i mogućnost stvaranja novih materijalnih kulturnih dobara. Nestaje i jedan lokalni, možemo ga nazvati nacionalno-identitetski pečat kojim su obeležene zanatske tvorevine našeg, pa i bilo kog drugog područja.  Nestaje jedna tradicija vekovima utemeljivana, građena i nadograđivana. Utoliko pre me iznenađuje indolentnost i zid ćutanja i nečinjenja relevantnih institucija i ustanova, ili njihova selektivnost, kojima sam godinama, sam ili zajedno sa svojim kolegama, podnosio najrazličitije predloge za očuvanje i revitalizaciju starozanatske delatnosti i tradicije jer, opet, nestankom zanatskog umeća pojedinog zanatlije ili čitave zanatske tradicije ostvaruje se gubitak vrednote koja je od neprocenjive vrednosti. Sledeći, ne manje značajan gubitak, jeste u ististkivanju edukativnog, a samim tim i etičkog, vredonosnog značaja jer se u opštem sunovratu i same kategorije rada, obezvređuje i kreativni manuelni rad koji se u mladim generacijama u ranijim vremenima ukorenjivao upravo tehnikama starih i umetničkih zanata. Voleo bih da znam na koje se druge kreativne manulene aktivnosti planski i smisleno usmeravaju današnja deca osim dominantnog touch screen tipkanja.

Kako to ispraviti?

Potrebno je institucionalno, zakonski, materijalno i kulturološki ojačati, zaštititi i revitalizovati retke preostale čuvare tradicija. Decenijama već naša kultura sećanja ne dopire u istoj meri do elementarne činjenice da su zarad opstanka ovakvih krhkih delatnosti  gotovo u svim epohama postojale raznorodne institucije „mecenarstva“ ili „zaštitništva“, da bi umetnost i zanatsvo uopšte opstalo. Stvaraoci stvaraju svaki delić svakog kulturnog dobra, i ako se ogromni resursi koriste u zaštiti kulturnih dobara, paradoksalna je i neshvatljiva tako mala briga ili nebriga o samom stvaraocu.

Da li postoji zajednica koja se bavi negovanjem i očuvanjem ove baštine?

Obzirom da se područjem starih i umetničkih zanata kao dela kulturne baštine a i dela privredno-preduzetničkog sektora bave jednim delom Ministarstvo privrede a drugim delom Ministarstvo trgovine, kao i delimično Ministarstvo kulture i privredne komore, i višedecenijskim izostankom donošenja modernog i produktivnog Zakona o zanatstvu, zatim, nepostojojanjem zakonom definisane specijalizovane strukovne ustanove, ne može se očekivati u takvoj, blago rečeno, difuznosti nikakva jasna organizacija niti plodotvorna koordinacija i sinhronizacija zanatsko-preduzetničke delatnosti. Retka i rascepkana strukovna udruženja (osakaćena još davnašnjim ukidanjem Zanatskih zadruga i zanatskih komora) kao retke oaze u pustinji stihijnosti, čini se da nemaju kapacitet niti u svojoj letargičnosti izgleda da žele nekakav iskorak, iako poseduju vrsne i vrhunske majstore svojih zanata.

Kako je u svetu po ovom pitanju?

Iskustva i kontakti ostvareni na brojnim studijskim i izlagačkim putovanjima koja su me vodila od Muskata, u Sultanatu Oman, do kirgistanskih i uzbekistanskih sedišta na drevnom Putu svile, učvršćuju me u uverenju da su pomaci mogući, da su mogući brzo izvedivi, samo ukoliko postoji institucionalni poredak, spremnost i volja, pri čemu se ostvaruje značajna opštedruštvena dobit. U beskrajnim nomadskim područjima centralne Azije bio sam očevidac kako se planski i smisleno ostvaruje uposlenost, kako se animiraju i edukuju mlade generacije, kako se širokom infrastrukturom revitalizuju čitave zanatske oblasti, urbani kvartovi i ulice, a sve zarad što bogatije turističke ponude i trgovine. Sa druge strane racionalna institucionalna i zakonska rešenja evropskih zemalja kao što su, imeđu ostalih Norveška, Španija, Francuska, a na dalekom istoku Japan, Južna Koreja, Kina ili Tajland nedvosmisleno pokazuju kako rešenja postoje, i kako su objektivno jednostavna, ukoliko se postave i provode na zdravim temeljima.

Danas se gotovo sve proizvodi industrijski, pa često i sama umetnost. Proizvodi su jednakog kvaliteta, identični i pristupačni svima… Šta su naspram toga kvaliteti ručno rađenih artefakata?

U postupnom otrežnjivanju od vrtoglave brzine tektonskih tehnoloških pomaka čiji smo savremenici uverenja sam da će nas vreme privesti ne nečem što naposletku nije ni moguće, povratku „pravim“ vrednostima, već priroda će nas unormaliti (kao što to svojim opomenama na kraju krajeva i čini), i dovesti u sklad sa sobom. Ili nas, u suprotnom, neće biti. Vrednost i kvaliteti ručno rađenih artefakata jer se bazično zasnivaju na starim i tradicionalnim tehnikama i tehnologijama, umnogome lišenih tekovina „prljavih“ tehnologija (u ekološkom smislu), doprineće postupno vrednovanju upravo takvih prirodnih manufakturnih kreacija, u protivstavu prema onim veštačkim. U sve prisutnijem buntu ka korporativnim brend unificiranjima, individualnost sa često kristalno jasnim autorskim pečatom starozanatskih umetnina neminovno nas odvaja od onog što je industrijsko, masovno i serijsko. Jer, teško je zamisliti da će se ikada sa iskrenim ushićenjem reći za automatizovani stroj, ili za  neku laser ili CNC mašinu, na kraju krajeva, za bilo koji PC uređaj „kako ima sjajan personality“! A osim svega toga, ljudska težnja za posedovanjem nečega što je unikatno, a što poseduju umetnine starih i umetničkih zanata, jeste nešto vanvremeno, kao što je vanvremena i univerzalna ljudska sujeta, da se poseduje nešto nesvakidašnje, neuobičajeno, isključivo za sebe samog.

Dakle, ručni rad izdvaja jedninstvenost izrađenog dela?

Na zanatskom paviljonu na Međunarodnom festivalu umetnosti, kulturnog nasleđa i kreativnosti u Muskatu, u Omanu, jedan posetilac omanac, impresioniran tehnikom koju gotovo da i ne poznaje, a koju su nazivali, ako se dobro sećam „hašeb technique“ (tehnika drveta), rekao mi je da oni izuzetno vole i nadasve cene radove u drvetu, u materijalu koji je kao i sama vegetacija u tom arabijskom pustinjskom okruženju napadna retkost i dragocenost, i da mu je gotovo sve jedno koliko će novaca dati za nešto što samo on za svoj užitak želi da ima. Upravo to je smisao unikatnosti, koji daje nadu da će ručno rađene zanatske tvorevine biti tražene, i opstati.

Od „Orijent ekspresa“ do „Rols Rojsa“

Intarzijski izraz ostvaruje se preko ornamentarnih formi koje su se stilom kroz epohe neprekidno menjale, preko geometrijskih ili floralno-animalnih obličja i preko najrazličitijih vrsta motiva koji su istorijski zavisili od trenutnog  preovlađujućeg estetskog i umetničkog ukusa.

Izrađena intarzirana obličja svoju primenu su pronalazila na najraznorodnijim komadima nameštaja ili inkorporirana u enterijerima, ali i svojom dekorativnošću na najraznorodnijim upotrebnim predmetima kao što su ramovi za slike, ogledala, zidni časovnici, muzički instrumenti, trofejno oružje, nekada na kočijama a u savremenije doba u detaljima mobilijara ili enterijera znamenite željezničke „Orijent expres“ kompozicije, a u najnovija vremena u luksuznim ručno rađenim „Rols Royce“ automobilima.