Orahovac (2): Pogled sa nebeskih horizonata

U toj svojoj superiornosti pobedničke sile, posmatrajući razigrane srpske dečake, mislili su da su im svojim dolaskom ulepšali detinjstvo i sa sobom im iz razvijenog sveta, iz kojeg dolaze, doneli prosperitetniju budućnost, pa nabeđeni da vrše pravednu i humanu misiju nisu mogli da vide da i ti srpski dečaci imaju neku svoju misiju i to misiju pred Bogom koji je moćniji od svih njihovih rezolucija, alijansi i vojne tehnike.

Dugo sam sedeo tako na crkvenom trgu i posmatrao taj prizor. Srpsku decu kako na kolenima čuče na pločniku dok se pored nemačkog transportera igraju klikerima, nemačke vojnike posedale na vojnom vozilu kako se u dokolici zabavljaju dok ih sa svog vozila posmatraju i iza njih – Crkvu Uspenja Presvete Bogorodice, koja dominira nad svima njima.

Taj prizor, za Srbe na Kosovu i Metohiji sasvim uobičajen, za srpske istoričare mnogo puta već viđen, meni je poput biblijskog otkrovenja prikazao sliku situacije u kojoj se, moj grešan i namučeni narod, po ko zna koji put našao.

Deca koja kleče na prašnjavom pločniku prikazala su mi srpski narod koji je opet bačen na kolena. Nemački vojnici, koji ih sa svog robusnog vozila sa visine samozadovoljno posmatraju, prikazali su mi nove – stare okupatore.

Crkva Uspenje Presvete Bogorodice predstavila mi je Gospoda Boga, Koji je sve to dopustio i Koji jedini zna šta će biti sa svima nama i kako će se stvari dalje odvijati.

Rat je promenio sve, grad se promenio, čini mi se da se i priroda promenila, samo je Bogorodičina crkva ostala ista. Samo ona ćuti, iako mnogo zna i pamti mnoga teška vremena, mnoge osvajače i okupatore.

Samo su likovi njenih svetitelja na starom potamnelom drvenom ikonostasu ostali isti, kao da ih se nimalo ne tiču burna dešavanja izvan crkve.

Još kad su me kao dečaka, vodeći me za ruku, stariji prvi put uveli u crkvu, objasnili su mi da su sveci na ikonama živi i da nas posmatraju i da zato treba da budem miran i da se pristojno vladam.

Šćućuren u uglu crkve posmatrao sam ih sa strahopoštovanjem, pitajući se, ako su živi, zašto su im onda izrazi lica uvek isti.

Zašto nisu tužni kada se u crkvi služi opelo pokojniku nad kojim jecaju bližnji i zašto se ne raduju kada se venčavaju mladenci ili krštava neka beba i radost ispuni crkvu.

Ako su sveci naši, zašto onda ne tuguju i ne vesele se sa nama, već nas jednako nepomično posmatraju svojim blagim očima, gledajući kroz nas negde u daljinu, ka nekim, nama nevidljivim, nebeskim horizontima.

Stalno sam pokušavao da uhvatim taj njihov zagonetan pogled. Ali tek kada sam spoznao prolaznost našeg ovozemaljskog života, shvatio sam da će i kada nas ne bude, istim očima posmatrati i neke nove ljude u crkvi, dok ćemo mi tada biti sa one druge strane horizonta.

Možda će neki od nas tek tada uspeti da uhvate njihov pogled.