Orahovac (3): Pred likom jednog svetitelja

Sve češće bih u crkvi zaticao sebe kako pogled sa ikona skrećem ka devojkama, naročito o Vaskrsu i drugim velikim praznicima, kada doterane i čiste dođu u crkvu.

Tada bi se trgao od grešnih pomisli i uplašivši se da me ne odvedu predaleko, posramljeno sklanjao pogled sa ikona, svestan da su mi svetitelji pročitali misli.

Samo onaj koji je istinski svestan svoga greha zna koliko je teško grešnome stajati pred likom svetitelja. Izgleda da mi nisu mnogo zamerili zbog toga, jer su mi baš na crkvenom trgu, jednog posleratnog dana, poslali jednu devojku koja mi je nedugo zatim postala žena.

Bilo je to jednog decembarskog dana 1999. godine, kada sam, ne znajući šta ću sa sobom, u haosu i metežu koji je nakon rata nastao među mojim zatočenim narodom, stajao pokunjen i zamišljen na crkvenom stepeništu i odozgo posmatrao svoje uspaničene sugrađane kako na crkvenom trgu pritrčavaju svakom vozilu Kfora koje bi se zaustavilo pored njih i od vojnika molećivo tražili da ih evakuišu iz geta u koji smo saterani.

U jednom trenutku je odnekud naišlo oklopno vozilo italijanskog Kfora. Građani su ga odmah opkolili spremajući se da i od italijanskih vojnika zatraže istu pomoć.

Jedan od njih je izašao iz kabine vozila i ne obraćajući pažnju na gomilu ljudi i njihove vapaje, rutinskom hladnokrvnošću otvorio teška metalna vrata na transporteru.

Iz vozila su najpre izašli neki naši monasi a zatim jedna jedra devojka duge crne kose i rumenih obraza.

Stupivši na pločnik najpre se zbunila videvši masu uspaničenih ljudi oko sebe, a kada se malo pribrala, podigla pogled ka crkvi, primetivši i mene na stepeništu.

Naši su se pogledi za trenutak susreli, jer je njena iznenadna i neočekivana pojava i meni samotnom privukla pažnju.

Odmah se videlo da je naša, da nije strankinja, jer su je izdale oči, koje su zasuzile pri pogledu na svoj obezglavljeni narod. Dočuh samo da je prevodilac.

Ispostavilo se da je taj međusobni pogled očima bio sudbonosan za oboje.

I danas mi nije jasno kako me je uopšte primetila među tolikim ljudima na prepunom crkvenom trgu, dok sam, podalje od gomile, utučen i usamljen stajao na crkvenom stepeništu.

Kada smo se zbližili, zbunjen njenom neposrednošću, pitao sam je šta je to jedna nepoznata devojka došavši iz dalekog kraja videla na meni – zapustelom momku, da je odlučila da ostane sa mnom u „enklavi“ iz koje su svi bežali, iako joj je život nudio bolje opcije.

Samo mi je rekla da me je oduvek tražila, da i njen život nije bio lak i da u meni uopšte nije videla gubitnika, kakav sam joj se predstavio. Bila je ubedljiva. Poverovao sam joj.

Venčali smo se u crkvi Uspenje Presvete Bogorodice ispred koje smo se toga dana prvi put i sreli.