Orahovac (4): Zvona Bogorodičine crkve

Na njenom trgu su se igrala svadbena kola i sa njega polazile tužne povorke ka groblju. Na trgu se sastajalo, okupljalo i dogovaralo. Na njemu se besedilo i saborovalo. Na njemu su se slavile srpske pobede i odbolovali srpski porazi.

Na njemu su zakazivani susreti, sa njega se polazilo u svet i vraćalo u rodni kraj.

Svaki Orahovčanin je znao da ma koliko da je bio uspešan kod nas ili u svetu, to uistinu postaje, samo ako mu to potvrdi „narodna skupština“ sastavljena od ljudi koji po vazdan debatuju na trgu i koji se u sve razumeju.

Na crkvenom trgu su svakog maja svirali trubački orkestri iz Vranja. I danas, kad se noćna tišina slegne nad gradom i kada me obuzme južnjački žal za mladošću i prošlim vremenima, ponekad mi se učini da kroz prozor svoje sobe, čujem vranjsku trubu kako setno i melodično odjekuje na crkvenom trgu i poziva na skup.

Za trenutak pomislim da će je čuti i svi moji sugrađani, ma gde bili, i da će se ponovo vratiti, pa čak i oni umrli i da će crkveni trg kao nekada biti pun razdraganih ljudi.

Ali, to su samo pusti snovi čoveka čiji se život polako primiče kraju. Crkveni trg je svakim danom sve prazniji.

Na njemu neka nova deca ponekad gostima otpevaju po neku duhovnu ili rodoljubivu pesmu našega Gavrila Kujundžića, u znak zahvalnosti za pomoć koju im iz sažaljenja velikodušno donose.

Ali, niti ona, niti gosti, znaju šta je taj trg nekada bio. Gosti odlaze iz „enklave“ tužni i ganuti, ostavljajući decu na trgu da čekaju. I čekamo….

Ostalo nas je malo. Prodajom okolnih srpskih kuća i sužavanjem „enklave“ sve se više zbijamo oko crkve, kao uplašena deca oko svoje majke.

Pokušavamo da barem nju odbranimo, da barem ona preživi ova teška vremena kako bi budućim pokolenjima mogla da svedoči o nama.

Branimo je kao što napadnuti roj pčela brani svoju maticu, jer znamo da nam bez nje nema života.

I još čekamo ….

I još je branimo….

Gospode Bože naš, ne daj da zvona Bogorodičine crkve u Orahovcu zauvek utihnu! Presveta Bogorodice majko naša spasi nas.