Ostrava: Teret industrijskog nasleđa

S kule nove gradske većnice vide se urbana jezgra njenog moravskog i šleskog dela, koje razdvaja rečica Ostravice.

Pogled s vidikovca iznad visokih peći nekada najmoćnije železare, Vitkovice, i visokog brda deponovane šljake na suprotnoj obali reke, koje u utrobi još uvek gori kao zaboravljeno srce industrijske prošlosti, upotpunjuju sliku slave i muke ovog radeničkog grada.

Svakako su najupečatljiviji gradski obrisi dimnjaci čeličana, visoke peći, ogromni rezervoari, dizalice iznad rudarskih okana.

Još uvek se dižu stubovi belog dima iz jedine železare koja radi, Nova Hut. Železara koja je bila u vlasništvu Rotšilda, Vitkovice, ugašena je krajem devedesetih godina.

Nekada skoro živi organizam, koji je izazivao strahopoštovanje, hranjen ugljem i gvozdenom rudom, energijom i ljudskim radom, moćan u svojoj visini i veličini, preko noći pretvorio se u gomilu gvozdenih konstrukcija, nagriženih rđom Sada je muzej, u kome je posetilac skoro izgubljen među ogromnim eksponatima: rudarskim oknom, koksarom, visokim pećima, razbacanim delovima mehanizacije i rezervoarom za gas, koji je pretvoren u višenamensku dvoranu.

Rudnici kamenog uglja, koji su dve stotine godina stvarali industrijsku moć Ostrave, zatvoreni su devedeset četvrte godine.

Komadići uglja iz poslednjeg iskopa prodaju se kao suveniri.

Pored rudnika i železara, obeležje Ostravi daju radničke četvrti.

Prve su bile delo kapitalističke filantropije početkom dvadesetog veka. Posle Drugog svetskog rata radnici, kao „osnovni stub socijalizma“, dobili su svoj idealni grad: radničko predgrađe Poruba.

U njega se ulazi kroz trijumfalnu kapiju, veliki luk u stambenom bloku, koji kao da je prenet s moskovskih ulica. Na kapiji je friz sa figurama idealizovanih radnika i njihovih porodica Stambene zgrade unutar naselja, ispresecanog širokim bulevarima i parkovima, prostorna su izložba socijalističkog realizma. U jednoj od njih pronašli smo poznatog češkog lekara, Rajka Dolečeka.

Po majci Srbin, i u desetoj deceniji života promovisao je prijateljstvo dva naroda. I još više, pomagao je Srbiji, kada je to retko ko činio i branio je Srbe kada ih niko nije branio i kada je branio neodbranjivo.

Od kako se više ne kopa ugalj, Ostrava se bori s industrijskim nasleđem. To nije samo problem zarđalih postrojenja i devastirane životne sredine, nego i pronalaska novih obrazaca života ljudi.

I od industrijskog nasleđa može se izvući neka korist, jer postrojenja sa početka prošlog veka privlače turiste kao i stare tvrđave ili hramovi; i oni su deo civilizacijske baštine, ljudskog stvaralaštva. Da nije tako, železara Vitkovice ne bi bila na visokom mestu po broju turista.

Za one koje interesuje drugi vid prošlosti, u okolini je stari šleski grad Opava, mesto susreta careva.

Na pola puta je spomen-muzej – gigantski betonski tenk – posvećen ruskim i češkim vojnicima, koji su poginuli u završnici Drugog svetskog rata A iza Opave je impozantni zamak Hradec na Moravici, u kome su „nastupali“ Betoven, List i Paganini.