Alfred Hičkok – osvedočeni genije saspensa i gospodar strave

Hičkok je još kao tinejdžer postao opsednut svetom sedme umetnosti, a uz to je čitao i detektivske i horor romane u kojima su preovladavala dela Edgara Alena Poa. Jednom prilikom je izjavio da smatra da su dela Poa imala veliki uticaj na njegovo kasnije opredeljenje za žanr trilera.

Iz detinjstva je poneo mnoge fobije od kojih su mnoge proizilazile iz lošeg odnosa sa ocem koji je bio veoma strog. Tome svedoči i situacija kad ga je otac sa samo pet godina poslao u policijsku stanicu kako bi proveo neko vreme u ćeliji – što su policijski službenici odobrili.

Od tada je stekao iracionalan strah od policije i službenih lica.

„Jedini način da se rešim svojih strahova jeste da o njima snimam filmove“, izjavio je jednom prilikom.

Nije imao aktivan društveni život i tek je posle 25. godine prvi put izašao sa devojkom i prvi put okusio alkohol.

U gotovo šest decenija dugoj i bogatoj karijeri režirao je više od 50 filmova, od kojih je 16 imalo 50 nominacija za Oskara.

„Broj 13“ je prvi film koji je režirao 1922. godine, ali produkcija nije završena zbog zatvaranja studija, a prvim ostvarenjem smatra film „Stanar“ iz 1927. godine i ako je snimao i ranije.

U nizu njegovih prvih veoma uspešnih filmova možemo naći filmove: „Stanar“ i „Dama koja nestaje“.

U njegovoj prvoj poseti Holivudu, vrata svih većih studija su mu bila zatvorena.

Krajem tridesetih snima „Rebeku“ koja je 1940. godine doživela veliki uspeh i dobila Oskara za najbolji film.

Preferirao je više rad u studiju jer je osećao veću kontrolu nad tehničkim aspektima za razliku od drugih lokacija.

Bio je poznat kao perfekcionista što se ogleda u ponavljanju scena po više desetina puta. Kultna scena iz filma „Psiho“ traje 45 sekundi, a snimana je sedam dana i to iz 17 različitih uglova.

Glumci su se često žalili da je Hičkok preterivao u svojim zahtevima i mučio ih i vređao. Kad su ga optužili da je rekao da su glumci stoka, on se branio rečima: „Samo sam rekao da ih treba tako tretirati“.

Naproduktivniji period njegovog razvoja je kad su nastala dela poput „Nazovi M radi ubistva“, „Drž’te lopova“, „Prozor u dvorište“,  „Vrtoglavica“, „Sever, severozapad“ i „Psiho“.

Sve lošije zdravlje obeležilo je poslednje dve decenije njegove karijere kad je snimio „Ptice“, „Marni“, „Frenzi“ i „Porodičnu zaveru“, svoj poslednji film.

Omiljenim filmom je smatrao „Sudbinu“ (1921) Franca Langa, najboljim režiserom smatrao je Luisa Bunjuela, a omiljeni film koji je on sam režirao mu je bio „Senka sumnje“ (1943).

Po Hičkokovim rečima, tri najbitnije stvari da se napravi dobar film su: scenario, scenario i scenario.

Njegov zaštitni znak je korišćenje takozvanog „Mekgafina“ – stvari, predmeta ili uređaja koji su od velikog značaja za likove i razvoj radnje, ali za publiku su potpuno beznačajni, kao što su uranijum u „Ozloglašenoj“ ili ukradene pare u „Psihu“. Kad su ga pitali kako se najbolje postiže napetost, odgovorio je da nema straha u pucnju nego samo u očekivanju istog.

Izuzetno spor govor i crni humor su bile neke od njegovih karakteristika.

Na snimanja je uvek dolazio u odelu s kravatom i često je vrlo netaktično postupao sa glumcima.

Njegova opsesija prema plavušama je bila poznata na široko, a svedočenja glumica koje su iznosile glavne uloge u nekim od njegovih ostvarenja to i potvrđuju. Na meti su se našle Tipi Hadren, Kim Novak, Ingrid Bergman i Grejs Keli.

Čitavog života imao je problem sa gojaznošću, a neki su njegovu potrebu za hranom dovodili u vezu sa brojnim strahovima i anksioznošću.

„Ja sam jednostavno jedan od onih nesrećnika koji, čim slučajno pojede komad indijskog oraha, dobije 10 kilograma“, rekao je tada.

Obožavao je mesne odreske i sladoled, ali i cigarete koje su bile njegov zaštitni znak.

Dobitnik je nagrade za životno delo 1967. godine, tom prilikom je održao najkraću moguću zahvalnicu rekavši samo: „Hvala“.

Deset godina kasnije dobio je još jednu nagradu za životno delo, koju je posvetio svojoj supruzi, i tom prilikom je izjavio: „Da krasna gospođa Revil nije prihvatila životni ugovor bez odstupnice, gospodin Alfred Hičkok možda bi i danas bio na istom ovom mestu, ali ne za ovim stolom, već kao jedan od konobara u dvorani“.

Preminuo je 1980. godine u svom domu u Los Anđelesu, mirno, u snu, od zapaljenja bubrega.

Nekoliko meseci pred smrt, kraljica Elizabeta II dodelila mu je orden Viteza britanskog kraljevstva.