Otac i sin u Kučevu uče posetioce da ispiraju zlato

Po dolasku na reku prvo je treba dobro osmotriti i prepoznati mesto sa nanosom u kojem bi mogle da budu ljuspice zlata. Jedna od tajni ovog čuvenog zanata u Kučevu i okolini je da zlato ostaje u „krivinama“, odnosno nedaleko od mesta gde voda udara u obalu, odakle kasnije ono može da se pronađe ispiranjem.

Živorad (54) i Miloš Jovanović(27), otac i sin, dvojica od 11 ispirača koliko ih ima u udruženju Zlatno runo otkrivaju za Priče sa dušom da je, pored osećaja za deo reke gde treba početi ispitivanje, potrebno imati i alat za ispiranje, a pre svega snagu, volju i želju da se nauči nešto novo, sačuva tradicija i, naravno, pronađe zlato.

„Ispirač mora dobro da poznaje odredište na kojem radi, da zna da li tu ima kvarca, magnetita, liskuna ili pirita. Sve je to potrebno razlikovati da ne bi našao mnogo sjajnog materijala, takozvano lažno zlato, listiće koji lepo izgledaju, ali ništa ne vrede.“

„Kada u ispitaku (deo alata) primetimo zlatne tačkice, tada postavljamo vešeraj, napravu kojom se prosejava pesak i uklanjaju veći komadi kamena i peska.“

„Ja sam počeo sa 15 godina da ispiram zlato, a moj sin tek sa 23, jer je zbog studiranja bio odsutan iz Kučeva. Sa dedom Stanimirom sam kao dečak vežbao na pritokama Peka, na Brodici i Voluji, više iz hobija, a i da bismo nastupili na Homoljskim motivima i uveličali tu smotru. Deda po majčinoj liniji, moj sin i ja trojica smo ispirača u porodici“, priča Živorad i dodaje da ispirači poseduju tradicionalan alat za prikazivanje ispiranja, ali i moderniji, koji koriste van manifestacije.

„Od alata imamo lopatu, kramp, pradedin vešeraj, ispitak, kojim ispitujemo, ovčje runo i vrg, kojim sipamo vodu. Danas smo obuli čizme jer je voda nadošla, dok leti često radimo bosi“, rekao je mladi ispirač Miloš.   

„U udruženju trenutno imamo samo muškarce, a pre nekoliko godina bila je i jedna žena. Ovo je fizički posao i nije lako sakupljati materijal iz reke, bacati ga na sito, sejati i ispirati.“

„Sa dozvolom imamo pravo da odemo na reku i njene pritoke i da ispiramo. Jedino smo uslovljeni vremenskim prilikama, a reku ne izlazimo kad je nabujala, niti kad je zamrznuta. Proleće i leto su najprijatnija godišnja doba za ispiranje.“

Miloš je sa još jednim momkom u udruženju među najmlađim članovima, a na pitanje kako njegova generacija reaguje na hobi kojim se bavi, odgovara:

„Većina me prvo pita kako se taj posao radi, a kad im objasnim, naredno pitanje je vezano za zaradu. Međutim, kada čuju da ja ovo radim da bih se odmorio od primarnog posla, odnosno da bih malo izašao u prirodu i proveo vreme van kuće, i još kad kažem da mi nije najbitnije da uvek nađem zlato, tada mnogi izgube interesovanje za ispiranje“, iskren je Miloš.

Njegov otac Živorad dodaje da njihova porodica ne živi od potrage za zlatom, ali da su zaljubljenici u taj posao, dok su s druge strane, njihovi preci i te kako lepo zarađivali.

„Drugačija su bila vremena i tokovi reka. Lokaliteti su bili bogatiji zlatom. Moj deda i njegova porodica su mogli od zlata ne samo dobro da žive, već i da od zarade kupe stoku i sakupe novac za ženidbu.“

Najveći grumen zlata koji je pronađen u Voluji i Brodici imao je 9,7 grama. U skorije vreme ispirači su baš tokom Homoljskih motiva pronašli 3,2 grama.

„Turistima koji dođu u Kučevo pokazujemo ispiranje i učimo ih da to sami rade. Neki savladaju ceo proces za sat vremena, a nekima treba više vremena.