Otkrivena nova vrsta slepog miša u Srbiji

Sredozemni repaš je 31. vrsta slepog miša nađena u Srbiji. Njegovo prisustvo u Srbiji je bilo očekivano i najavljivano, ali je prvi nalaz zabeležen tek nedavno, posle intenzivne terenske istraživačke potrage. Dana 18. oktobra 2017. godine na lokalitetu Vlasina Stojkovićeva u okviru predela izuzetnih odlika Vlasina, uz pomoć ultrazvučnog detektora registrovano je oglašavanje primerka sredozemnog repaša. Analizom zvučnog zapisa nedvosmisleno je utvrđeno da se radi o ovoj vrsti.

U Srbiji je do sada bilo poznato 30 vrsta slepih miševa. Za još pet vrsta se smatralo da je njihovo prisustvo moguće, među njima i sredozemnog repaša. O ovoj vrsti u Srbiji pisali su još Josif Pančić (1869) i Lazar Dokić (1883). Oni su je pominjali u svojim listama vrsta, ali bez navođenja bilo kakvog konkretnog lokaliteta, niti datuma nalaska. Pančić je u svom članku Fauna Kneževine Srbije iz 1869. godine izneo samo kratak komentar i pitanje: „U južnoj Evropi, da li i kod nas?“ Novi nalazi pripadnika ove vrste se očekuju na stenovitim lokalitetima termofilnih klisura i kanjona planinskih predela istočne, zapadne i južne Srbije, kao i na odgovarajućim vertikalnim ili veoma strmim stenama sa mnogo pukotina na višim i visokim planinama, navodi se u saopštenju Prirodnjačkog muzeja.

Nalaz nove vrste slepog miša u Srbiji je zabeležen u okviru terenskog rada na projektu Prirodnjačkog muzeja u Beogradu „Monitoring populacija i skloništa slepih miševa u Srbiji“ koji sufinansira Ministarstvo zaštite životne sredine. Ovaj nalaz zabeležila je član projektnog tima Branka Pejić iz Instituta za biološka istraživanja „Siniša Stanković“, stipendista Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Prvi nalaz je upravo publikovan u Glasniku Prirodnjačkog muzeja.

Sredozemni repaš je tipična mediteranska vrsta i jedan od najvećih slepih miševa Evrope. To je robustan slepi miš iz porodice repaša Molossidae. Ima karakteristične velike i široke uši koje su spojene u osnovi i usmerene unapred iznad široke nabrane i naborane njuške. Krila su veoma duga i uska. Repna letna membrana je kratka, pri čemu oko jedne polovine repa nije obuhvaćeno njome. Imaju veoma specifičan miris koji je opisan kao mešavina mošusa i lavande.

Tadarida teniotis je pretežno palearktička vrsta, vrlo česta u Sredozemlju, od obala mora do visokih planina. Svoj plen, insekte, lovi iznad šuma, šumskih zasada i maslinjaka, ali i iznad vodenih površina, gradova i agroekosistema, obično 10-50 m iznad zemlje. Uobičajena skloništa ove vrste su pukotine u visokim nepristupačnim liticama i odsecima u planinama, ali često i u urbanim sredinama, gde kao skloništa koriste pukotine u mostovima i građevinama, a mogu se naći i u pećinama i pukotinama u stablima.

Faktori ugrožavanja ove vrste su uznemiravanje i gubitak skloništa u zgradama, upotreba pesticida i stradanje od vetrogeneratora. Mere zaštite su očuvanje otvorenih ekosistema (lovne teritorije), smanjenje upotrebe pesticida i zaštita poznatih kolonija u liticama. Vrsta je zaštićena u okviru Bernske i Bonske konvencije, kao i Direktive Evropske Unije o staništima i vrstama, dok je na svetskoj IUCN Crvenoj listi vrsta svrstan u nižu kategoriju ugroženosti – poslednja briga. U Srbiji nema status, jer do sada nije bilo nalaza, ali se očekuje da bude svrstana u kategoriju strogo zaštićenih divljih vrsta, podseća Prirodnjački muzej.