Bob Dilan stizao je u Istanbul prošle sedmice baš negde kad sam ja odlazio iz njega (stizao je, rekao bih, zajedno sa Vukom Draškovićem, koji je tamo promovisao svoju knjigu), a Dijana Damrau tad je tek najavljivana: na Bosforu je pevala sinoć. Gust saobraćaj. Uzelo bi mi celu dopisnicu da vam kažem ko je još tamo bio ovoga leta, i ko će tek doći.
Neka magija ovoga grada, nema sumnje, traje. Zadržaću se, međutim, na trenutak samo na gospođi koja je darling operskih scena sveta, i koju su pred ovaj dolazak aklamirali za pevačicu godine (da bih kasnije kazao jednu drugu stvar.) Taj, dakle, sopran broj jedan današnjice, Frau Damrau – koja neće samo pevati nego će i prošetati decu po Stambolu – izbacila je foru da bi u skoroj budućnosti mogla ovde u tvrđavi Topkapi igrati u postavci „Otmice iz saraja“. Egzotika, dakle, još ne umire. Sinoć je, naime, imala tek neku vrstu recitala sa jednim harfistom, a to, Otmica, to bi bio – ono – paf! Mocart bi, doduše, sa Otmicom ušao u jedan romantičarski repertoar koji je ovde na snazi, ne samo ovoga operskog leta, i kojeg već drže Verdi (sa Atilom) i Rosini (sa Sultanom Mehmetom), ali ne mari, Mocart je uvek i pored svega Mocart, Mocart nikad nije suvišan, a i nije baš strano telo u toj ala turka igri.
Spomen Mocarta i mogućnosti da se taj njegov zingšpil igra u sultanskim dvorima – sad se vraćam na to zašto mi je izjava Dijane Damrau bila važna – smesta je doveo u pitanje moje blede i sumorne impresije iz celodnevne šetnje po Topkapiju. Znam ja šta je muzej, ali, daj da ga nešto oživi! Da mu dadne malo duše! Video sam ovde Divan imperijalne vlade (zanimljiv, čak sa svim tim lažima oko njega), video božanstvene satove (koji svi stoje, i sa nulom umesto petice), zurio u svilene odežde padišaha (neverovatnih razmera, kao za strašila), stajao pred Mojsijevim štapom (pitajući se: je li baš njegov), primicao se tronovima od abonosa i sedefa, nadnosio nad sabljama dimiskijama, topuzinama, čalmama, handžarima i džeferdarima – nad čitavom jednom kulturom pokoravanja i torture – prošao, najzad, haremom, tužnim haremom, ne otkrivši nijednu njegovu suštinsku tajnu, i pred kojim mi je moja saputnica (moja saputnica već pedeset godina) rezignirano rekla: „Ovde ne želim da se slikam, bili su životinje“, prošao sam i video, dakle, toliko toga, ali sve nedostižno, daleko i mrtvo.
Trebalo je nečim popraviti taj opori bilans. Izjava Frau Damrau unela je malo nade. No, dok ne stigne Mocart, jedini izlaz videli smo tog popodneva u restoranu Konjali, tu odmah ispod zidina Topkapija. Bosfor kao na dlanu, Mramorno more isto, Zlatni rog. Mesto za bogove. Da nam je Dačić bio vodič, rekao bi: „Kale, u prevodu breg“. Vetrić koji je donosio morske mirise, terao me je da se pitam (dok sam u rukama držao lem čops), otkud ovde tuberkuloza, koje su se sultani – video sam gore – toliko plašili. Jedine, izgleda, stvari koje su se plašili.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
