"Ovde deca nemaju domaće zadatke i ne sede mirno u klupi": Tarja uporedila polazak u školu u Srbiji i Finskoj i roditeljima dala nekoliko saveta 1Foto: Shutterstock/Ground Picture

Tarja Mitrović, autorka je bloga „Moja Finska“ gde objavljuje priče iz te zemlje. U jednom od tekstova koji je objavljen još 2014. godine opisala je kako roditelji u Finskoj spremaju svoju decu za početak školske godine i uporedila ih s roditeljima iz Srbije.

„Iako se u Srbiji i regionu, osnovci tek spremaju za prvo školsko zvono, koje će pozvoniti u ponedeljak, 1. septembra, u Finskoj je školska godina već počela“, pisala je Tarja Mitrović, autorka bloga „Moja Finska“ sada već davne 2014. godine. Ipak, sve što je Tarja napisala tada, može se primeniti i na početak ove, školske 2022/23. godine.

Kako navodi u blogu, osnovne škole u Finskoj počinju u periodu od 10. do 18. avgusta, u zavisnosti od regiona.

Autorka bloga se u tekstu posebno osvrće na „skup priprema za početak nove školske godine“, nazivajući ga – fenomenom.

„Iako shvatam da roditeljii u Srbiji imaju zaista mnogo novčanih izdataka, za ‘besplatno obrazovanje’, smatram i da mnogi dižu nepotrebnu tenziju u kući, brinući i o manje bitnim, ali i nebitnim stvarima. Kupovina skupih stvari, markiranih patika, najlepših italijanskih svezaka koje koštaju 5 puta skuplje od onih koje se kupuju u supermarketima, torbi koji svetle, a koji koštaju kao da su torbe koji govore… nove markirane garderobe… a sve da im deca ne budu gore obučena od druge dece, zaista je trka osuđena na propast i sa lošom porukom. Deca u toj konfuznoj situaciji, umesto da shvate da polaze u školu kako bi naučila mnoge lepe i korisne stvari, pogrešno shvataju da u školi moraju biti moderni i sa boljom opremom od onog drugog, da bi bili bitni, primećeni i prihvaćeni. Roditelji tako sami sebi skaču u stomak… neki iz pukog pomodarstva, a oni drugi, jer im je žao da njihova deca budu skromno obučena i sa skromnijim priborom, pa da čežnjivo gledaju u opremu drugara pomodnijih roditelja… i tako, igri nema kraja. Vaspitajte dete u duhu nematerijalnih vrednosti od malih nogu, sa mnogo ljubavi, naučite ga da se raduje malim stvarima, a takvi budite i sami, pa nećete pasti pod uticaj globalnog pomodnog ludila…“, navodi Mitrović, a u jednom delu teksta naglašava osnovne razlike koje primećuje između roditelja na Balkanu i u Finskoj.

„Iako su roditelji roditelji, koji uvek žele najbolje za svoju decu, moram da uočim velike razlike između finskih i roditelja sa prostora Balkana. I jedni i drugi rade ono što misle da je ispravno, ali moram da priznam da mi se finski način više dopada. Evo i zašto…

Finski roditelji, kao i svi ostali na svetu, vole svoju decu, ali im tu ljubav ne pokazuju kroz kupovinu skupih stvari, bez smisla i svrhe. Iako su Finci mnogo bogatija nacija od svih nacija na Balkanu, decu u školu ne šalju u mondenskoj garderobi, u kojoj ne smeju ni da se igraju, jer je mogu iscepati ili isprljati, u kojoj ne mogu trčati po dvorištu, prevrtati se po travi… već je odeća komotna, skromna i prilagođena deci. Finci ne vole da se razbacuju, pa deca u tom periodu često dobijaju polovnu odeću, jer je brzo izrastu, a i zato jer se deca tada mnogo igraju, druže u prirodi, i najbitnije je da je odeća takva da ih ne sputava. Second hand prodavnice se pravi izbor, i tu se kupuje dosta toga, naravno ne i obuća. Do prvih malih matura, deci se ne kupuju, ili bar veoma retko, nove i skupe stvari, i niko zbog toga ne pravi pitanje. To je tako normalno.Danas je izgleda postalo pravilo da se siromašne nacije utrkuju ko će kupiti skuplju odeću, dok su Finci naprosto operisani od toga, bar ne u periodu kada to nema smisla. Iako u Finskoj roditelji nemaju nikakve izdatke oko školovanja dece, ekskurzija, užine, jer sve to plaća država, oni se ne rasipaju novcem i veoma su racionalni. Deca i u najmlađem školskom uzrastu ostaju sama kod kuće, idu sama, ili sa drugarima u školu i generalno, mnogo su samostalnija od dece u Srbiji.

Ali tu nisu srpska deca učinila to stanje takvim, već roditelji, i ne iz zle namere, ali definitivno čineći medveđu uslugu deci. Zato je neophodno, zarad obostranog dobra, da roditelji svoju decu, još od najranijih godina, uče svemu onome što će im pomoć da postanu odgovorni i samostalni. Finci od malena uče decu da obavljaju razne poslove u kući, u skladu sa njihovim psihofizičkim mogućnostima, i tu nema kompromisa. Deca u Finskoj zbog toga, rad u kući ne doživljavaju kao neki teret, kaznu i moranje, već kao nešto sasvim normalno i podrazumevano. Uopšte, kako je igra nešto što finskoj deci nikad i nikako nije uskraćeno, tako se i primerene radne obaveze podrazumevaju. Finska je država kojoj su znanje i rad veoma bitni, pa je zato u osnovnim školama Käsityö (Zanati/rukotvorine) obavezan predmet od prvog razreda, a od 7 – 9 razreda i predmet Kotitalous (Domaćinstvo), gde uče kuvanje, serviranje, finansije u domaćinstvu, zdravlje u ishrani.. Iz predmeta Käsityö deca uče tokom školovanja da pletu, kroje, šiju da rade sa drvetom, obavljaju sitnije popravke u kući, peglaju…

U Finskoj deca do šestog razreda nemaju domaće zadatke, jer se smatra da je izuzetno bitno da deci ostane vreme za igru i slobodne aktivnosti. Finci shvataju da deca polaskom u školu ne postaju odrasli, već su i dalje samo deca ali i školarci. Upravo zato me nekada čudi, zašto u Srbiji i danas postoje domaći zadaci, koji dodatno oduzimaju deci vreme za tako preko potrebnu igru, a ako uzmemo u obzir da se mnoga deca, polaskom u školu upisuju na balet, na klavir, kurseve jezika, često, ne svojom voljom, dok sve to postignu u toku dana, njima je, na žalost, pravo na igru onemogućeno. To svakako nije dobro. Kada bi škole ukinule domaće zadatke, bar do petog razreda, kada bi roditelji deci uveli neke umerene vannastavne aktivnosti, a ostalo ostavili deci samo za igru, deca bi bila srećnija, ali nikako manje uspešna, naprotiv. U Finskoj se i nastavni sadržaji u ovom uzrastu, odvijaju kroz igru, a često se nastava održava i u prirodi, na vazduhu. Opuštena atmosfera, učenje kroz igru i čest boravak na svežem vazduhu, doprinosi uspehu dece. Finska je tu pravi primer.

Ono što je takođe, po mom mišljenju, bolje u Finskoj je i to, da deca, dolaskom u prvi razred, nikako nisu primorana da sede mirno u klupama, jer je to za njihov uzrast, i neprirodno i mučno. U Finskoj deca mogu da dođu do table, do druga, da sede na klupama… jer je poenta da svi pričaju i diskutuju o lekciji, a ne da sede mirno. Sedenje mirno i maksimalna koncentracija se razvijaju postepeno, i kada malo odrastu, deca već i sama sede u klupama, bez primoravanja. Bitno je da se prati priroda deteta… a u prirodi deteta tog uzrasta, nije sigurno da sedi mirno, bar ne prve godine polaska u školu. Sticanje discipline, radnih navika, odgovornosti, usvajanje novih pravila…. ne ide ni preko noći, niti treniranjem strogoće.

Zato, dragi roditelji, znam da volite i brinete za svoju decu, znam da ih, po prirodi stvari štitite, ali ih nekada pustite da stvari iskuse kroz iskustvo, njihovo, ne vaše. Nažalost, mnogi roditelji, imaju krivu predstavu da će biti manje dobri roditelji ukoliko detetu sve ne ponude na tacni, ali, verujte mi, prelomite to u sebi, budite jaki i nemojte se osećati loše, ukoliko ne radite stvari umesto njih, Biće vam kasnije teže da gledate dete koje je nesamostalno, nesposobno, razmaženo, gotovan… Zato, kada vaše mezimče krene u prvi razred, nemojte mu ljubav pokazivati tako što ćete mu pakovati knjige, raditi domaći, voziti ga u školu, pred njim prekoravati učitelja i na taj način stalno braniti dete, jer će dete na taj način učitelja doživeti kao neprijatelja, a odlazak u školu kao kaznu. Ljubav mu pokažite tako što ćete se interesovati, pitati dete kako mu je prošao dan u školi, šta je novo naučilo, pokazati mu da ste ponosni na njega, U tom smislu, dopada mi se onaj običaj u Finskoj, gde postoji ritual porodičnog okupljanja za večerom. Tada oni pričaju kako im je prošao dan, razgovaraju, dogovaraju se…a onda se setim da u Srbiji toga nema, bar ne kod mnogih porodica, a i kada se okupe, onda i ne razgovaraju, jer je kao nekakav jeres razgovarati u toku jela…

Svoj dečici želim radostan polazak u školu, a njihovim ponosnim roditeljima samo želim da poručim da budu i dalje tako brižni i divni, i da uvek, kao i do sada, rade najbolje za svoju decu, ali da uvek razmisle prvo šta je na dugoročnom planu, najbolje za njihovo dete.

Ovde je, kao i u mnogim situacijama, prisutno ono pravilo „Manje je više“… manje radite umesto deteta i time ćete mu više činiti“, poručila je na kraju teksta Tarja Mitrović.

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari