Pakistan: Mistična prošlost Lahorea

Zato i islam ima svoje svetitelje, mada u fundamentu o tome ne govori. U Lahoreu se nalazi nekoliko grobnica islamskih svetih ljudi, koje hodočaste vernici iz svih krajeva zemlje.

Nama je privukao pažnju mauzolej Saida Šah Džamala (Syed Shah Jamal). Baba Šah Džamal bio je veliki borac za opstanak prave vere, u vreme kada je Agbar, sećate se, pokušao da ujedini stanovništvo pod novom religijom Din i Ilahi. Džamal je umro 1671. Godine, a ubrzo su njegov mauzolej i obližnja džamija postali sveta mesta.

Svakog četvrtka uveče u mauzoleju svira Papu Saen (Pappu Saeen), poznati umetnik na lokalnom bubnju zvanom dol. To su dvostrani bubnjevi, koji mogu biti različite veličine i na kojima se izvode verski ritualni ritmovi.

Posetioci i vernici na ovom mestu često konzumiraju hašiš da bi lakše ušli u trans ili u meditativna stanja. Naš drugi dan boravka u Lahoreu bio je četvrtak, te smo morali pogledati o čemu se tu zapravo radi.

Od hotela smo se povezli tuk tukom, modifikovanom vespom sa prikolicom koja se vešto provlačila kroz gusti i neorganizovani saobraćaj grada.

Svuda oko nas blještala su ulična i svetla radnji i restorana, kad odjednom, u treptaju oka, u dužini jednog sokaka, sve to nestade. Bili smo okruženi mrakom, a u daljini su gorele ulične vatre, kao na kampovanju.

Mnoštvo tamnih prilika se motalo ulicom, neki su sedeli, neki pričali u grupama, drugi pili čaj u improvizovanim čajdžinicama. Osećaj nije bio neprijatan, ali je bilo pomalo čudno zbog nedostatka uličnog svetla i mirisa u vazduhu.

Ljudi su nam prilazili, neki da nas ljubazno pozdrave, drugi da se našale, ponekad i grubo, a neki prosto da bi vežbali engleski.

Išli smo ka zvuku bubnjeva, uspeli se uz mermerno stepenište i našli u povećem dvorištu prepunom ljudi. Njihova pažnja bila je usmerena na dvojicu bubnjara koji su razbarušeni i mokri od znoja udarali čudni, hipnotički ritam.

Bilo je u gledalištu svakakvog sveta, moderno obučeni domaćini, drugi u tradicionalnom kamizu, treći u belim haljinama, nekolicina stranaca, svi zadubljeni u ritam, u neobične promene zvuka i takta, u magiju prizora.

Nemajući bolje mesto, ošamućen doživljajem, seo sam na ivicu groba nekog od Babinih sledbenika, jer je pored mauzoleja naraslo malo groblje pravovernih. Nisam bio jedini, mladić do mene ponudio me je cigaretom i videći moj sumnjičav pogled objasnio da je „prava“.

Bubnjevi su udarali neprestano, kada bi se jedan bubnjar zamorio, nastavljao je drugi, treći, peti… Posle nekog vremena, pošli smo odatle.

Dok smo izlazili iz ulice, pored nas je prošla ozbiljno opremljena američka TV ekipa, sa sve toncem, rasvetljivačima i dve kamere. Ko zna kako će na Discavery kanalu predstaviti ovo neobično, ali uobičajeno gradsko okupljanje?

Odlomak iz knjige „Bukirano“. Autor je kreator dalekih putovanja u agenciji Odeon World Travel