Paleoumetnost – između nauke i umetnosti

Paleoumetnici su naučni ilustratori koji slikama rekonstruišu praistoriju, pa im nova otkrića, mada često nauštrb kreativnosti, pomažu da budu što precizniji.

Oni uglavnom imaju opšte naučno znanje ili formalnu umetničku obuku, ali nivo i vrsta njihovog obrazovanja varira.

„Ne postoji isključivo jedan način da se pristupi paleoumetnosti“, naglašava Mark Viton, paleoumetnik i paleontolog sa Univerziteta u Portsmutu.

Današnje ilustracije su  prilično informativne i na njima su do detalja prikazani koža dinosaurusa, perje ili krljušt.

Ovaj napredak posledica je brojnih otkrića fosila devedesetih godina 20. veka.

Tako su, na primer, studijom iz 2017. opisani dobro očuvani ostaci pleziosaurusa, otkriveni u kamenolomu na severoistoku Meksika.

Pleziosaurusi su bili morski gmizavci sa zaobljenim telima, kratkim repovima i četiri uda koja podsećaju na krila.

Neki su imali glave nalik krokodilskim i duge vratove.

Ovaj konkretni fosil leži na leđima i skoro je kompletno obavijen kožom i potkožnim masnim tkivom, koje izgleda kao tamna mrlja na fosilizovanim kostima.

Slobodni umetnik Gabrijel Ugueto bavi se crtanjem pleziosaurusa, ilustujući ih tako da liče na neke današnje morske sisare, sa debljim vratom i većom masom, baš u skladu sa novim otkrovenjima.

Iako javnost pleziosaurusa najčešće prepoznaje i poredi ga sa čudovištem iz Loh Nesa, Ugueto objašnjava razloge pozitivnih komentara nove interpetacije ove grupe izumrlih mesoždera:

„Kada ljudima prikažete životinju koja zaista liči na one kakve imamo danas, njihova prirodna reakcija je ‘o da, pa ovo ima smisla’ i uglavnom bude dobro prihvaćena“, objašnjava Ugueto.

Pleziosaurusi nisu jedina praistorijska stvorenja koja su prikazivana ovako.

Većina dinosaurusa, čak i praistorijski sisari bili su „umotani“, što je kolokvijalni izraz za držanje kostiju i mišića na okupu ispod tankih naslaga kože. „Umotavanje“ (shrink-wrapping) je u temelju konzervativnog pristupa imaginaciji čitave životinje isključivo na osnovu fosilnih kostiju, bez razmatranja mogućeg prisustva mekog tkiva.

Ugueto veruje da je „umotavanje“ zastupljeno u velikoj meri, jer su umetnici i paleontolozi uglavnom fokusirani na oblik koji sugerišu veličina i raspored kostiju.

Tvrdi se da savremene životinje ne liče na svoje skelete i da bi crtanje isključivo na osnovu kostiju dovelo do ilustracija „grotesknih stvorenja kojima bi se videli svi zubi.“

Uzmimo primer petlova.

Njihovo ilustrovanje samo na osnovu kostura previdelo bi postojanje kreste, mamuze (prsta okrenutog prema pozadi) i uopšte količinu perja koja ih prekriva.

Počeci

Umetnici se prilagođavaju novim naučnim otkrićima. Upravo je ta spremnost umetnika da se menjaju u novonastalim okolnostima, ono što održava „brak“ između nauke i umetnosti poslednjih dvesta godina.

U svojoj knjizi iz 2017. godine „Vizije praistorijske prošlosti“ Zoe Leskejz, novinarka iz Njujorka, ispričala je priču o prvom autorskom delu paleoumetnosti. Radi se o slici u akvarel tehnici koja prikazuje južnu obalu Engleske, naseljenu praistorijskim vrstama. Saznanja o tim vrstama potiču od fosila koji su pronađeni na toj lokaciji, uključujući i neke morske i leteće gmizavce. Autor prve paleoumetničke slike bio je engleski sveštenik i geolog ser Henri Tomas De la Bič, oko 1830. godine.

„Ono što je zanimljivo u vezi sa ovom ilustracijom je to što on nije nameravao da započne novi žanr, već je samo želeo da pomogne svojoj prijateljici“,  ističe Leskejzova. Naime, De la Bič je skupljao novac za Meri Ening, samouku paleontološkinju, koja je otkrila fosil prvog pleziosaurusa, ali za to nije dobila nikakve zasluge, prvenstveno zbog svog pola, ali i klase kojoj je pripadala. Da bi prikupio sredstva, sveštenik je oslikao južnu englesku obalu, ispunjenu svim vrstama koje je otkrila Eningova. Međutim, ta slika se pokazala izuzetno uticajnom i izazvala je veliku pažnju istraživača koji su sada poželeli da i imaginacije njihovih otkrića budu grafički prikazane.

Pokret se širio Evropom i vrlo brzo, preko Atlantika, stigao do Sjedinjenih Američkih Država, gde je postao deo muzejskih postava već krajem 19. veka.

I na samom početku, paleoumetnici su se zalagali za naučnu preciznost, mada je ranije bilo neuporedivo manje dokaza.

Novi podaci o bojama i oblicima, sakupljeni iz mekih tkiva, kao i detalji o kretanju životinja ostavljaju manje prostora za maštu.

Krajem devedesetih godina 20. veka, paleoumetnost se sa polja estetike i umetničkih pravaca, poput impresionizma, prenela na realističnije prikaze, koji gotovo da se ne razlikuju od fotografija.

Teške boje

Umetnici, dakle, proučavanjem novoiskopanih fosila dobijaju novi ugao gledanja i primenjuju inovativne metode za stvaranje slika, crteža i skulptura koje će zauzeti svoja mesta u magazinima, knjigama, filmovima ili izložbenim prostorima.

Paleontolozi su prva dva fosila arheopteriksa, dinosaurusa koji se smatra dalekim predakom ptica, pronašli u nemačkom kamenolomu Solnhofenu 1861. godine.

Jedan je predstavljao fosilizovano pero, a drugi je bio skelet sa jasno uočljivim otiscima perja koji ga okružuju.

Istraživači nisu znali boju perja sve do 2012. godine kada su analizirali izolovano fosilizovano pero sa krila arheopteriksa, čuvano u Prirodnjačkom muzeju u Berlinu i to uz pomoć skenirajućeg elektronskog mikroskopa.

Oni su otkrili sićušne otiske u obliku pruća i zatim proučavali trodimenzionalne ćelijske strukture – organele koje unutar vlakna pera sadrže pigment melanina.

Na osnovu oblika i drugih karakteristika, kao i poređenjem sa savremenim pticama, naučnici su došli do zaključka da je perje arheopteriksa bilo crno.

Postoje i pernati dinosaurusi za koje je, kako saznajemo iz jedne studije objavljene 2018. godine,  karakteristična iridescencija.

Tačnije, pojava niza širokih i ravnih melanozoma, naslaganih jedni uz druge u perju oko glave i vrata.

Najviše sličnosti sa ovakvom kombinacijom boja perja danas imaju kolibri.

Iz tog razloga, umetnički prikazi vrste nazvane Kaihong sadrže šarene i svetlucave ilustracije vrata i glave.

Ipak, paleoumetnici i dalje imaju slobodu da odaberu koje će boje preovladati, budući da se ne može sa sigurnošću tvrditi jesu li ta pera bila pretežno zelenog, crvenog ili plavog odsjaja.

Istina ili izazov

Najveći izazov je kako se postaviti prema najnovijim otkrićima, koja su često predmet rasprava, poput toga da li je i u kom obimu Tiranosaurus reks imao perje.

Nove informacije mogu da ograniče autonomiju umetnika, ali takođe dovode i do otvaranja novih mogućnosti.

Fosili otkriveni u poslednje dve decenije pokazuju da su najraniji rođaci Ti reksa imali perje „od nosa do repa“.

To je bio znak da umetnici modelima tiranosaurusa reksa dodaju i perjani prekrivač.

Međutim, pre tri godine, paleontolozi pronalaze nekoliko komadića kože Ti reksa, na kojima se umesto perja opaža krljušt.

Budući da je u pitanju bilo samo nekoliko komadića kože, nije se moglo govoriti o tome da je čitav dinosaurus bio prekriven perjem ili krljuštima.

Na taj način, ostavljen je prostor paleoumetnicima da upotrebe maštu i sami odluče kojoj će se verziji prikloniti.

Novi dokazi pred umetnike stavljaju izazov da dodatno uče o anatomiji životinja koje su navikli da predstavljaju na određeni način.

Iz tog razloga, postojanje i odsustvo perja ili otkriće novih boja, može da izazove pravu pometnju.

Viton ne veruje u to da nova saznaja mogu da unazade paleoumetnost.

On kaže da na tek otkrivene informacije gleda kao na „dodatak u svojoj kolekciji znanja“.

U srži paleoumetnosti je želja da se rekonstruiše neka drevna istina.

„Dobar je osećaj kada se pojave novi podaci i saznate nešto više, čak i onome o čemu ste mislili da već znate sve“, ističe Viton i zaključuje: „Ažuriranjem ilustracija neke dobro poznate vrste osećate se kao da vidite starog prijatelja koji je iznenada počeo da nosi naočare. To, na trenutak, može biti uznemirujuće, ali onda shvatite da je krajnji cilj saznanje o tome kako su dinosaurusi zaista izgledali.“

U saradnji sa Centrom za promociju nauke, „Danas“ predstavlja izabrane priče sa naučnopopularnog portala elementarium.cpn.rs