Pamplona: Grad u kome se sunce ponovo rađa

Uzrok je svima poznat, da ga ne pominjemo. Pandemija kovida 19 je paralisala zemljinu kuglu.

Pre tri godine smo bili desetak ili neki dan manje u Baskiji. Sredinom osamdesetih nije bilo Al Kaide i Isisa, ali su zato Crvene brigade, IRA i baskijska ETA dizale u vazduh automobile, ubijale ljude što po Irskoj, Italiji i posebno Španiji. Nekadašnji borci ili teroristi su, za slučaj da su preživeli ili još ne trunu po kazamatima evropskim, postali poslovni ljudi.

Pamplona je, dakle, najpoznatija po svom pomenutom festivalu San Fermin koji tradicionalno počinje trkom sa bikovima njenim tesnim ulicama od centra do arene u kojoj će u borbi sa matadorima, pikadorima i toreadorima okončati svoje ovozemaljske živote.

Neki od detalja su recimo da se onima koji žele da se trkaju daje 20 sekundi vremena u startu pre nego što se otvore vrata za bikove koji u jurnjavi sa gostima pretrče nekih 800 metara pre nego što se vrata arene zatvore za njima.

Tih dana Pamplona, koja broji manje od 200.000 ljudi, ugosti još milion i dvesta pedeset hiljada. Većina njih rezerviše mesta po nekoliko godina unapred, a kako su nam pričali nekoliko stotina njih dolazi već godinama i svi se upisuju u knjigu koja je za tu priliku otvorena dosta davno, u holu gradske većnice.

Ispred arene je spomenik Papa Ernestu Hemingveju, a u tavernama gde je lumpovao sa društvom svuda su istaknute njegove slike. Ernest je prvi put bio u Pamploni 1923. godine, a svoje doživljaje, događaje i to vreme plastično je opisao u svom planetarno popularnom romanu „Sunce se ponovo rađa“.

Crveno je boja grada Pamplone, njihove zastave… Crveno koje asocira ne samo na jarki karmin sa usana igračica flamenka, zrele trešnje, jagode, maline u mom zavičaju, paradajz, na marame oko vrat trkača sa bikovima (koji moraju biti odeveni u belo), crvene potpetice iz filma Pedra Almodovara, na zalaske sunca (sve češće i kod nas), na dlanove posle veslanja, već i na krv…