Pandemija korona virusa – prilika da se preispita šta čini dobar život

Kovid 19 je od prvog dana bio poražavajuć za one koji su se razboleli ili izgubili voljene. Ograničenja nametnuta svakodnevnom životu radi provere njegovog širenja bila su posebno teška za ljude koji žive u skučenom smeštaju, one koji „žongliraju“ između brige o deci i posla, kao i onima koji su ostali bez posla, piše Gardijan.

Ipak, uprkos ovim ogromnim gubicima, pandemija nam je omogućila da sagledamo kako bi mogla izgledati drugačija ekonomija i tempo života – ona ​​koja je sporija, održivija i manje fiksirana na rast i potrošnju.

Anketa IouGov-a krajem juna pokazala je da 31 odsto ljudi sada želi da vidi „velike“ promene u ekonomiji, tri četvrtine želi da radi više kod kuće, a samo šest odsto favorizuje povratak u ekonomiju pre korone.

U jeku krize sa korona virusom u junu, oko 7,5 miliona ljudi bilo je privremeno nezaposleno – najveći kvartalni pad, čak 18,4 odsto, ukupnih nedeljnih sati otkako su evidencije započete 1971. godine.

Prema pisanju Gardijana, država je preko šeme puštanja donela odluku bez presedana da plati nadnice onima koji su bez posla.

Oni koji su imali sreće radili su od kuće i uzimali preostale slobodne dane. Naravno, ovo se nije odnosilo jednako: mnogi radnici na samom frontu u borbi protiv korona virusa nisu imali drugu mogućnost osim da odu na svoja radna mesta i rizikuju svoj život.

Tako su nam smanjenje radnog vremena i pad svakodnevnih odlazaka na posao pružili uvid u ono što može pružiti društvo sa manje odlazaka na posao, u kojem su važni poslovi koji su dugo bili potcenjeni i potplaćeni, poput medicinskih sestara, negovatelja i osoblja supermarketa. Poslovi koji se s pravom smatraju daleko korisnijim i važnijim od dobro plaćenih poslova sa „visokim statusom“.

Kako je ekonomija usporavala, imali smo nove razloge da dovodimo u pitanje „staro normalno“, sa njenom prkosnom produktivnošću i bezumnom težnjom za ekonomskim rastom, navodi britanski list.

Godinama su potrošački stilovi života, od kojih zavisi ekonomski rast, uglavnom bili neupitni.

Izvan britanske stranke Zeleni, levica je bila suzdržana da se uvuče u rasprave o izboru načina života – bez obzira koliko oni neodrživi mogli biti. Iako većina nas prepoznaje da vozila koja proždiru benzin i urbana moda štete životnoj sredini, retko dovodimo u pitanje negativne aspekte konzumerizma za same potrošače, uključujući stres, depresiju i zagađenje.

Korona virus nas je možda naveo da preispitamo ovaj status kvo.

Prema ONS-u, potrošnja u domaćinstvima smanjila se za petinu tokom karantina. Decenijama je ekonomski liberalizam afirmisao ideju koristoljubivog potrošača kao gotovo prirodne ljudske države.

Ipak, tokom pandemije izgledalo je da se pojavio duh više orijentisan na javnost. Ljudi su se u grupama dobrovoljno prijavljivali za NHS (National Health Service) i grupe za uzajamnu pomoć.

Kako je putovanje na posao prestalo, ljudi su imali više vremena da provode kod kuće i u svojim zajednicama.

Karantin je na trenutak koristio i našem fizičkom okruženju. Gradovi su postali manje zagađeni i zagušeni vazduhom, a pešaci i biciklisti uživali su u utopijskom iskustvu neometanog kretanja putevima obično gustim automobilima, dok su se drugi prvi put bavili biciklizmom.

Na kratak period, divlje životinje su povratile neke od svojih bivših teritorija, a šteta na putevima dramatično je pala. Mnogi su rekli da su čuli više ptica. Oni koji žive ispod letačkih staza uživali su u iskustvu tihog neba bez aviona. Kako su ljudi hrlili u parkove, postalo je jasnije nego ikad zašto treba da branimo svoje zelene javne prostore.

Da budemo jasni, pandemija nije model za ozelenjavanje ekonomije. Ove promene se nisu zasnivale na dugoročnoj strategiji za dekarbonizaciju, već na drastičnom zaustavljanju ekonomske aktivnosti koja je imala bolne i tragične efekte.

Političari već traže povratak na uobičajeni posao i „vreva“ zbog čijeg se gubitka i premijer Velike Britanije Boris Džonson žalio, brzo je nastavljena.

Gardijan piše i da se čini malo verovatnim da će vladina ograničena, iako ohrabrujuća obećanja o sigurnom biciklizmu i zelenijem prevozu biti u potpunosti poštovana.

Dugoročno, mogli bismo da vidimo kako političari i preduzeća stavljaju ekonomski oporavak ispred klimatske krize, odričući se postojećih obaveza i povećavajući emisiju ugljenika podsticajnim paketima.

Izbegavanje povratka u „staro normalno“ stanje zahtevaće alternativnu politiku prosperiteta: onu koja traži veću jednakost, daje prednost dobrobiti nad ekonomskim rastom i spremna je da ospori potrošačku viziju dobrog života.

Možda je prekasno da počnemo da se krećemo ka tim ciljevima – a put će sigurno biti težak, ali korona virus nam je pokazao da se velike društvene promene za koje se ranije smatralo da su nemoguće, mogu relativno lako primeniti. Neki od eksperimenata testiranih tokom pandemije mogli bi da postanu trajni, poput više rada od kuće.

Ova alternativna ideja prosperiteta takođe bi značila rad na različite načine i u različitim ritmovima. Možda bismo imali više zamene veština i vremensko bankarstvo, kraću radnu nedelju ili oživeli starije metode rada, obnavljajući ranije ekološke poljoprivredne prakse, čak iako koristimo najnovije zelene tehnologije u oblastima kao što su energetika i medicina.

Naravno, ozelenjavanje ekonomije širilo bi se daleko dalje od ličnih navika. Između ostalog, novi oblici vlasništva i kontrole nad načinima na koje pravimo ono što nam treba, uključujući demokratsku kontrolu nad obnovljivom energijom i nacionalnu kontrolu nad komunalnim i javnim službama, bili bi od ključne važnosti za ovu viziju.

Kao što je, u svojoj knjizi „Zajednički običaji“, istoričar, socijalista i mirovni zagovornik EP Tompson rekao: „Spremnost ljudske vrste da definiše svoje potrebe i zadovoljenja u smislu materijalnog tržišta – i da baci sve resurse sveta na tržište – može da ugrozi sama vrsta (i severna i južna) sa ekološkom katastrofom“.

Pandemija nam je pružila kratak uvid u sporiji tempo života i u zadovoljstva koja nisu bila definisana tržišnim uslovima. Ipak, biće potrebno mnogo više mašte i političke posvećenosti za izgradnju zelenije ekonomije na duži rok.