Papua Nova Gvineja: Susret sa ljudožderima

Pošto smo do tamo leteli malim avionom, službenici „aerodroma“ (poduža livada i koliba sa krovom od trske) dobro su nas izmerili zajedno sa prtljagom.

Zatim su nas podelili u dve grupe i tako smo stigli do reke, gde nas je sačekao mladić potpuno nag, ako ne računamo ogrlicu oko vrata, nešto nakita oko snažnih mišica i nakurnjak.

Duga 1.126 kilometara, troma, blatnjava reka često menja tok, praveći velike lagune, jezera i močvare. Na velikom prostoru oko nje živi pola miliona ljudi.

Narodi oko reke su izgledom sasvim drugačiji od gorštaka. Blažih, finih crta lica, vižljaste građe, lepših žena i sasvim različitih običaja, narodi uz reku ne gaje svinje, a brak je sličniji zapadnoj tradiciji, ali ni ovde muškarci ne rade mnogo, žene su odgovorne za sve poslove.

Duge, vlažne i vrele dane muškarci provode u posebno izdvojenim, vrlo lepo ukrašenim „kućama duhova“, bolje rečeno kućama za duhove.

One su zabranjena zona za žene i neinicirane mladiće, centar muškog duhovnog života. Veruje se da u njima obitavaju duhovi predaka, čuvari sela i zaštitnici ratnika.

Na reci su nekada živeli ljudožderi i „lovci na glave“. U pitanju je bio ritual, a ne gozba.

Pojedini organi poraženog protivnika, obično srce, mozak ili jetra, bili bi obredno pojedeni. Time bi i na duhovnom polju neprijatelj bio pobeđen.

Ljudske lobanje su takođe imale (imaju li i dalje?) upotrebnu vrednost. Prema tamošnjem verovanju, ispod svakog nosećeg stuba sojenica treba ukopati ljudsku glavu, jer to garantuje zaštitu i blagostanje ukućana.

Počeo sam se kod meštana raspitivati jesu li i dalje ljubitelji ljudskog mesa. Ovo prilično bizarno, šaljivo-naučno istraživanje u svim selima koja smo posetili donosilo mi je sličan odgovor. „Ma ne, mi odavno ne jedemo ljude. Možda je moj deda to činio, ali mi ne!“

Objašnjavajući mi to, mladići bi se okretali i pokazivali prstom u pravcu starijih seljana često u punoj snazi, koji su se bavili dnevnim poslovima ili prekrštenih nogu usamljeni pušili lokalnu krdžu.

Jednog mladića raspoloženog za druženje zamolio sam da me upozna sa dedom koji je „možda“ jeo ljudsko meso.

Prišli smo starijem čoveku koji je dubio stablo sekirom da bi napravio tradicionalni čamac. Posle upoznavanja, upitao sam bez okolišanja da li je, kada i koliko puta jeo ljude.

Bez ustezanja, sa setnim osmehom koji mu je lebdeo na usnama, ispričao nam je (mladić je prevodio sa lokalnog jezika na gini-engleski) kako je u II svetskom ratu ostrvo bilo poprište strašnih borbi (što je tužna istina) i da su ih prvo Britanci regrutovali u borbu protiv japanskih snaga.

Toliko se ginulo, rekao je, da su lovci na glave imali izuzetno profitabilne godine. Njih nekoliko drugara iz tog sela, nakon velike bitke su napunili vreće i otišli kući.

Posle nekoliko nedelja, regrutovali su ih Japanci, a oni su opet uradili isto i ubrzo se, punih vreća, vratili kući.

Tako je zaradio za svoju prvu kuću i svoju prvu ženu.

„Japanci su mekši, zaključio je starina, ovi drugi bili su vrlo žilavi, nismo imali vremena da ih kuvamo dovoljno dugo.“

Videći moj izraz lica, obojica su prasnuli u smeh, a kasnije su mi objasnili da je sve bila nameštaljka za mene, ljubopitljivog belog gosta.

Ipak, ne sme se zaboraviti priča australijskih istraživača sa kraja pedesetih godina prošlog veka. Od svog saputnika pronašli su samo čizme. I one su bile skuvane!

Odlomak iz knjige „Bukirano“. Autor je kreator dalekih putovanja u agenciji Odeon World Travel