Paradajz na lovorikama

U pitanju jedno tipično letovalište vrlo popularno među Evropljanima. Plaže su lepe i peščane, more malo hladnije i odatle se lako skokne do Barselone i do Dalijevog Figerasa. Oni koji su tamo već bili govorili su da je provod super. Budući da ne pamtim baš najjasnije svoje poslednje „pravo“ letovanje – ono bez obavljanja nekog posla usput – nisam sigurna šta sam u žurbi pred polazak zamišljala da ću tamo zateći.

Stigavši na odredište odmah je bilo jasno da je cilj dobro postavljen, ali da će biti znatnog prilagođavanja. Hotel je bio na glavnoj ulici, na pola kilometra od gradske plaže i pun tinejdžera. Kao i u svim okolnim i u našem je bila diskoteka. Tamo gde nije bilo diskoteke bio je kafić ili restoran, supermarket ili piljarnica, te drangulijarnica neke druge vrste. Prosečni uzrast je oko dvadeset godina. Meštani su se dali videti samo u ulozi konobara, sobarica, prodavačica ili čuvara plaže. U hotelu ogromno upozorenje u vezi džeparenja i bezbednosti i savet da se ne kupuje od uličnih prodavaca. Sobe male, ali pristojne. Svi turistički autobusi stajali su tik ispred našeg hotela, što je manevrisanju kroz masu sa svim rekvizitima za plažu davalo još veću draž, potvrdivši koliko su važni osmeh i lepa reč. Uveče se ova scena pretvarala u onu iz crtaća kada Patak Dača hoće da se odmori od ludnice zvane Holivud, a svuda ga prate miševi koji prave zaglušujuću buku.

Utisci sa plaže bili su još upečatljiviji: vrlo sitan šljunak, idealan za malo grublji piling, hladovina pod suncobranom, more savršeno plavo, prozirno, poete bi rekle malo uzbibano, bez predugačkih plićaka. Divota jedna: puno raznog sveta sa kojim možete da vežbate konverzaciju tu, tik do vas. Ima i ko da vam pripazi na stvari dok ste u vodi. Plaže jasno označene i pod budnim okom neprimetnih čuvara. Ako vam nije bilo dosta noćnog provoda – ili ako ste u njemu preterali – tu je jutarnji sat aerobika kraj plaže uz glasnu latino muziku, grad časti. Kasnije su tu razne vodene atrakcije, ukoliko vam preostane snage od plivanja.

Plivati u Ljoretu je zaista pravo uživanje jer stalno vijoreća zelena zastavica kaže da nema opasnih talasa i da je bezbedno, iako se od kupača na raznim jezicima i čudnom intonacijom čulo, hmmm, da baš ne dele ovo mišljenje, poglavito pošto bi popodne jedva ispuzali na kopno, talasima izbačeni u plićak uz dva-tri koluta. Ugledavši čuvara kako spušta zelenu zastavicu, moj prijatelj se ponadao da će konačno okačiti žutu i time svima staviti do znanja da talasi nisu baš naivni. Videvši ponovo zastavicu malo tamnije zelene boje pokušala sam da ga, pomalo zbunjenog, utešim time da onu prethodnu verovatno nose na pranje, te da se ova ipak bolje vidi iz daleka.

– Sve češće imam utisak kao da gledam scene iz nekog Almodovarovog filma, a ovo je upravo jedna od njih – usledila je replika. – Samo nam fali naš Migel – nasmešio se setivši se našeg šefa sale, njemu najsimpatičnijeg lokalnog lika, koji nas je, retke malo starije goste, od trećeg dana radosno dočekivao uz „Ola, amigos!“

Uvek se pitam na čemu je naglasak u frazi „paradajz-turizam“: na paradajzu ili raju. Uz (ponovni) izlet u Barselonu i posetu fenomenalnom Dalijevom muzeju, letovanje u Lovoru Mora, kako ga Španci zovu, po atmosferi je ipak blaženo-rajsko. Letuju tamo porodice iz cele Evrope koje na plažu donose svoj ručak, ponekad i za sve tri generacije svojih članova. Plaža je izuzetno uredna, do te mere da imaju – hej! – i one kante za smeće raznih boja sa slikama šta u njih treba da se baci. I na njima piše „Gracias!“ Paradajza, ali ni kora od lubenice na plaži, nije bilo ni za lek.