Pariska komuna – uspeh ili ipak ne?

O nastanaku Komune uvek se polemisalo. Neki smatraju da je nastala kao posledica niza slučajnosti: rat iz 1870. godine između Drugog carstva i Pruske, kad je car Napoleon III je pao u nemačko zarobljeništvo; drugi pronalaze odgovore u revolucionarnim pokretima koji su imali veoma važnu ulogu s obzirom da su Karl Marks i ostali već osnovali Prvu internacionalu 1864. godine u Londonu.

Isto tako, u Parizu se stvara veoma snažan revolucionarni momenat tokom poslednjih godina carstva pošto su odobreni javni skupovi.

Razne revolucionarne grupe su tada uspele da preuzmu kontrolu nad tom slobodom javnog govora, daleko pre Komune, s obzirom na to da se na hiljade javnih skupova održalo u periodu od 1868. do 1870. godine.

Tada je buknuo rat, i ovaj pokret demokratskog i slobodnog govora se nastavio tokom opsade Pariza, sa rođenjem „Crvenih klubova“ koji su bili direktni potomci ranijih javnih skupova, koji su sad konačno bili zabranjeni, kaže istoričar Alan Dalotel.

Komuna je predstavljala bunt radnika protiv političkih, ekonomskih  i finansijski moćnih ljudi.

U opsednutom Parizu u zimu 1870/71. godine zavladala je velika glad i hladnoća, u času kad stiže vest da je u sobi ogledala Versajskog dvorca vlada nacionalnog spasa potpisala primirje s Prusima, koje treba da bude potvrđeno kroz dve nedelje, gnev Parižana sve više raste.

Oni ne veruju vladajućim klasama, jer se Pariz nebrojeno puta dizao na ustanak i krvario na barikadama, ali je narod uvijek bio izigran, te je sprega krupne buržoazije i aristokratije u više navrata prigrabila vlast izborenu narodnom krvlju.

U ratnoj situaciji na veliku brzinu organiziraju se izbori za novu Nacionalnu skupštinu, koja je trebalo da bude održana 8. februara.

Desnica, koja se izjašnjavala “za mir”, predložila je listu kandidata za parlament, na kojoj se našlo 400 imena istaknutih monarhista, što je još više uznemirilo stanovnike Pariza. Oni su bili najteže pogođeni opsadom, trpeli glad i zimu, no nisu odustajali od odbrane gradskih bedema.

Sastav tih branilaca Pariza sačinjao je pariško siromašno građanstvo, zanatlije i sitni trgovci, onaj deo društva, koji je za vreme Francuske revolucije, u godinama njenog rasta (1792-1794) predstavljao sankilote (bezgaćnike prim. aut.): stolare, bačvari, kovači, krojači, kožari, zidari…

Narodna skuština izabrana je u februaru 1871. godine da bi mir sa Nemcima mogao biti sklopljen, a većina je bila odana prestolu. Dok se Pariz, koji je imao tradiciju republikanizma, još od revolucije 1789. godine pribojavao ovakvog zakonodavnog tela. Slutilo se da će monarhija biti obnovljena.

Po zanimanjima u gradsku skupštinu ušlo je 25 radnika, 12 zanatlija, četiri namesnika, šest trgovaca, tri advokata, tri doktora, jedan apotekar, jedan veterinar, jedan inžinjer, dva slikara i 12 novinara.

Adolf Tjer, izvršni poglavar privremene nacionalne vlade, ne bi li uspostavio red u prestonici, odlučio je da razoruža Nacionalnu gardu.

Komuna započinje 18. marta 1871. godine, dana kada su vlast osvojili Nacionalna garda i Blankisti grupa, a završava 28. maja 1871. godine: 72 dana je zaista malo vremena za revoluciju.

Komuna je postavila određeni broj socijalnih mera, koje su sve bile usmerene ka istom, velikodušnom cilju. Ka deci i slično, zatim mere preduzete u korist povećanja plata, sve su one bile u istom tonu.

Najinteresantnija socijalna mera, i ona koja je najviše uplašila buržoaziju, je bio dekret načinjen 16. aprila, a ticao se radionica koje su radnici napustili. Te su radionice trebale biti predate komitetima radničkih sindikata. Ovo je zaista preplašilo ljude, to je bila prava socijalistička mera usvojena od strane Komune.

To objašnjava snagu represije koja je usledila. Sa druge strane, moramo imati na umu da je to bilo vreme građanskog rata.

Neki članovi sindikata koji se bore na strani Nacionalne garde su protiv uspostavljanja socijalizma, jer su verovali da još nije došao pravi trenutak za to. Ono što je njima bitno je borba protiv Versajaca.

Ne zaboravite da se borba odvija u zapadnom Parizu, u neposrednoj blizini zidina, protiv versajske vojske, koja veoma brzo dobija na snazi zbog pomoći Prusije, koja je usledila nakon nekog vremena.

Na ulicama čuli su se povici „Živela komuna!“, a Tjerov general naredio je da se puca na nenaoružanu gomilu. Vojnici su odbili izvršavanje ovakve komande, a kada je general pokušao da ih natera, oni su ga ubili.

Opštinski izbori organizovani su 26. marta, na njima su pobedili revolucionari i tako se formirala komunarna vlada.

Među njima, bilo je i takozvanih jakobinaca, boraca za slobodu i jednakost u pravima građana; prisutni su bili i prudonisti, socijalisti koji su podržavali promenu države u federaciju komuna; i naravno blankisti, socijalisti sa potrebom za nasilnu akciju.

Crkva se više nije finansirala od strane države, radno vreme povećalo se na deset sati, pekare prestaju da rade noću, poništavaju se svi dugovi na ime kirije, ukidaju se zalagaonice i giljotine. Ovo su bile samo neke od novouvedenih odluka.

Uvedena je apsolutna izbornost i smenjivost svih sudija i gradskih odbornika, plate činovnika bile su jednake kao i radničke.

„Ministri“ ili ratni delegati su bili potpuno zanemareni. U stvari, čitav niz zvaničnika je gubio poziciju, jedan za drugim.

Dakle, može se reći da su komunari bili potpuni protivnici svih oblika hijerarhije. Čak i kada postave vođe, to čine samo zato da bi mogli da odbijaju njihova naređenja.

Znači, ovde se ponovo pronalazi taj element liberalizma (iako taj izraz tada nije postojao) koji karakteriše Komunu i čini je veoma specifičnom. Novo načelo bilo je: „Alat radnicima, zemlja seljacima, a rad svima.“

Regularne trupe ubijale su komunare i gardiste koji su nekako uspeli da prođu barikade i počeli da pale javne zgrade, samo neke od njih bile su palata Tiljeri i gradska većnica Hotel de Ville. Vojska je koristila mitraljeze, a preživeli su naterani da marširaju do Versaja. Mnogi su čak morali da kopaju svoje grobove pre streljanja.

Jedna od najinteresantnijih osobenosti Komune je razvoj široko rasprostranjenog ženskog pokreta. Iz nekog razloga, žene su bile uključene u celu stvar.

Jedan od poraza koji je istorija najviše zaboravila se dogodio za vreme Francuske revolucije, gde je ženski pokret bio eliminisan od strane Jakobinaca.

Sada iznova vidimo žene koje dižu svoj glas za vreme Komune, usred relativno muškog sveta revolucije.

Vojnicima se baš nije sviđala ideja da žene pitaju za učešće u oružanoj borbi protiv Versaja. Na kraju nisu dobile oružje, bar neke od njih, sve do krvave nedelje odbrane Monmartra.

To je bilo prilično neverovatno, s obzirom da je od grupe od samo pedeset žena traženo da spasu Komunu odbranom Monmartra, koji je predstavljao simbol i mesto rođenja Komune. Postavili su barikade, i one su pucale na neprijatelja, bile ubijane i masakrirane zajedno sa muškarcima. Neke od njih su uspele da prežive i postanu svedoci.

Postoje različite procene o broju iz osvete ubijenih komunara, a kreću se između 20-30.000, dok je uhapšeno oko 38.000 ljudi. Više od 7.000 ljudi je deportovano na daleka ostrva u francuskom vlasništvu, gde su držani u logorima.

Komuna je pre svega bila oružana revolucija. Znači, u tom smislu, ona je već veoma specifična.

Komunarske novine su jednom pisale: „Svaki građanin je vojnik“.

To je bila osnovna ideja Federacije, ne možete biti punopravni građanin ako niste naoružani. A to je ogromna razlika u odnosu na današnju društvenu situaciju, gde su ljudi nemoćni u odnosu na državu.

Ono što se zaista mora naglasiti, jeste da je Pariska komuna iz 1871. godine, predstavljala direktnu demokratiju. A konkretno ta direktna demokratija nema nikakve veze sa demokratijom sa učešćem.

Komuna nije bila osmišljena da reformiše javne službe, već da izmeni društvo, a ne da ga prilagodi. Ljudi su 1871. godine želeli revoluciju, i mislili su da su sposobni da je ostvare pomoću pušaka i topova, navodi Alan Dalotel.