Pariz (1): Sused crkve Notr Dam

Taj „komad večnosti“, kako bi rekao Basara, nalazi se na ostrvu Site, koje je veće i, naravno, zbog Notr Dama poznatije, a s našim povezano mostom dugim nepunih 70 metara.

Ostrvo Sen Luj opasano je sa nekoliko kejova – Burbon, Anžu, Orlean… S jedne strane reka, s druge niz čvrsto zbijenih kuća iste visine i arhitekture, samo su detalji različiti. Pred svakom mi „na um dođe“ stih Dragomira Brajkovića: „Imala bi nam šta reći kad bi znala govoriti“.

Umesto kuća, govore spomen-ploče.

Ovde je stanovao Onore Domije, od čijih su novinskih karikatura svakog jutra strepeli njegovi „modeli“, kao što, danas i ovde, (ne) strepe Koraksovi. U kući do njegove živeo je Pol Sezan, a jedno vreme i Bodler. Malo dalje, talentovana, divlja i ekscentrična Kamij Klodel, učenica, muza i ljubavnica velikog Rodena, sestra pesnika Pola Klodela, nesrećnica čiji se život ugasio u duševnoj bolnici, gde je, poredeći je sa ambisom, provela trideset godina.

Na spomen-ploči citirano je i jedno njeno pismo Rodenu iz 1886, kada je imala 22 godine: „Uvek nešto nedostaje, da bi me mučilo.“ Na keju Burbon, u kući broj 29, Ezra Pound je uređivao jedan mali list u kome je objavljivao radove Ernesta Hemingveja i ostalih svojih zemljaka, Amerikanaca u Parizu. Na keju Buthune stanovala je dvostruka nobelovka Marija Kiri od 1911. do smrti, 1934; tu je živeo (i umro) i Žorž Pompidu, kao i komičar Luj de Fines, žandarm iz San Tropea.

Kuće na „našem“ ostrvu nisu stare kao Notr Dam, ali i one su pod zaštitom države jer se ovde poslednji put gradilo u drugoj polovini XVII veka. Nekada su na ostrvu bila skladišta, ali je za vreme kraljeva Anrija IV i Luja XIII, odnosno kraljice Marije Mediči, prepoznata lepota i vrednost ove lokacije. Ondašnji novi bogataši počeli su da grade privatna luksuzna zdanja, ona koja Francuzi zovu l’ Hotel Particulier.

Luj le Vo, projektant Versaja, izgradio je na ovom ostrvu neke od najlepših kuća svoga vremena, sa enterijerima kakve su mogli da dizajniraju samo vrhunski umetnici, poput Šarla le Brina, koji je, između ostalog, radio fontane u Versaju. I zaslužio možda netačnu ali svakako laskavu ocenu Luja XIV da je najveći slikar svih vremena!

Najfiniji primerak te arhitekture jeste Hotel de Lauzun na keju Anžu, kuća sa pozlaćenim balkonom i sa olucima koje ukrašavaju delfini. Godine 1842. kupio ju je baron Pišon, bogati ljubitelj umetnosti, renovirao je i nastojao da očuva duh mesta. Neke prostorije je izdavao „prinčevima boemije“, Bodleru i Teofilu Gotjeu, na čijim se večerama služio neobičan zeleni džem – od hašiša, melase, meda i pistaća.

Ova pesnička bratija osnovala je tu i tada Klub uživalaca hašiša. Navraćali su i Ežen Delakroa, i Žerar de Nerval, i Aleksandar Dima, a samo Balzak nije hteo da im se pridruži u njihovom „veštačkim rajevima“. Bodler je ovde napisao nekoliko pesama iz zbirke „Cveće zla“, koja je dočekana s gnušanjem (ali će vreme, „majstorsko rešeto“, pokazati da ga savremenici nisu razumeli). S prozora ove kuće Bodler je prvi put video Žanu Dival, mulatkinju sa Haitija, svoju „Crnu Veneru“. Tumačeći njegovu poeziju studentima književnosti, legendarni Raško Dimitrijević nije rekao da je ona bila meleskinja, već „bela kafa“; ali, precizirao je, „više kafa nego mleko“.