Pariz (1): Tibet na Monmartru

Kako bi rekao nobelovac Patrik Modiano: „Za mene je Tibet na Monmartru. Dovoljna mi je uzbrdica ulice Kulenkur“. Sedim na terasi kafea iznad koga je bila sobica slikara Morisa Utrila, koji je gledajući kroz prozor slikao prizore koji će proslaviti njegov komšiluk. A komšiluk je Trg Tertr, prestonica autonomije i slobode, gde je počela Pariška komuna. Za gradonačelnika izabran je Žil Depaki. Po njegovom delu Erik Sati će komponovati muziku, a u dekoru Anri Derana to delo će 1926. izvesti Ruski balet Sergeja Djagiljeva. Erik Sati živi u kući udaljenoj samo nekoliko koraka od sobička Utrila. Bio je ljubavnik njegove majke, Suzan Valadon, jedne od retkih žena koju je Monmartr sačuvao u sećanju. Pozirala je Renoaru, Edgaru Dega i Lotreku. Komšiluk koji slika Utrilo je crkva Sv. Petra, jedna od najstarijih (1134). Komšiluk je i Sveto Srce, taj beli labud nad Parizom, crkva koja je sagrađena iz inata buntovnicima komune, koju kiša čini još beljom. Umetnici Monmartra su mrzeli to zdanje.

A kad započinje 20. vek, Monmartr i Monparnas gledaju jedan na drugog: dva brežuljka na kojima će se rađati lepote jučerašnjeg ali i današnjeg sveta. Na šesnaest hiljada milja od Pariza, pesnik bez ruke Blez Sandrar očajava: „Reci, Blez, jesmo li daleko od Monmartra?“. Dole, niz ulicu Sol, Pablo Pikaso predvodi društvo koje je redovno u „Lapen Ažil“ ili kafani „Kod hitrog zeca“. Kafanska firma i danas prikazuje zeca kako iskače iz šerpe, odajući počast zečjem paprikašu koji je spravljala mama Adel. To je kuća okružena zelenilom, mračna prčvara, ali je na zidu autoportret Pikasa u odeći arlekina (slika se i zove Lepen Ažil, 1905). Pikaso je uvek smatrao arlekina za svog dvojnika. To je „plavi period“ kada se opredelio za tragično, intimno slikarstvo, jer plavom bojom odražava siromaštvo, plavo sugeriše bedu, melanholiju. U dvorištu čuvene kafane je magarac Lolo. Njegova slika naći će se i na izložbi Nezavisnih 1910. Bilo je to u vreme nastanka kubizma, koji je u slikarstvu stvorio Brak, a vešti Pikaso iskoristio da se proslavi. Ne razumevajući, mnogi su prezreli kubizam, a uticajni novinar Doželes otišao je i dalje: on u društvu notara kao svedoka iz „Lapen Ažila“ izvodi magarca Loloa, vezuje mu na vrh repa četkicu namočenu u plavu boju, namešta platno na stoličicu, kljuka Loloa šargarepom, a ovaj zadovoljno maše repom. Tako stvara umetničko delo. Deset dana kasnije otvara se izložba Nezavisnih, a na lepom mestu je izložena slika „Zalazak sunca na Jadranu“, koja izaziva oduševljenje. Slikara ne poznaju ali o njemu se piše, zaključuju da je malčice fovist (divlji), analizira se svaki deo slike. Sve dok Doželes ne uđe u redakciju i ne otkrije ujdurmu. Sutradan je na prvoj strani novina odštampano nekoliko reči koje definišu kubizam kako je tada shvaćen: „Magarac – šef kubističke škole“.