Potom posetilac nailazi na projekciju video intervjua sa njegovim unukom Meklinom Olandom i Roberom Badinterom, autorom komada C33 posvećenom procesu i zatočenju pisca kojim dokazuje da je veliki pisac surovo stradao zbog delikta koji bi danas prošao nezapaženo.
A Vajld, koji je mrzeo ružnoću i prezirao patnju, u svojoj četrdesetoj godini tvrdio je da još nije proveo nijedan nesrećan dan.
Trenutak kada se sve promenilo: miljenik i maskota modernog Londona zbog osude za homoseksualnost sa dvostruko mlađim Lordom Daglasom izgubio je sva lična i građanska prava, bankrotirao i postao zatvorski broj osuđen na dve godine prinudnih radova. Sve to uzrokovalo da se ubrzo razboli od meningitisa i umre u potpunoj bedi. U pogrebnoj povorci bili su samo njegovi ubogi poznanici iz pariskih bistroa.
Danas providni paravan od plastike visok 2 metra jedva uspeva da zaštiti njegov grob od belog kamena sa skulpturom svinge na groblju Pjer Lašez. Do 1990, kada je tu postavljen, obožavaoci su njegovo “mitsko mesto” prekrivali crvenim ružom. Sada to čine i sa paravanom.
Iz prošlosti stižemo u sadašnjost ili možda u budućnost što se u Parizu događa na svakom koraku, u palatu Konti , u “Mone de Pari”, parisku kovnicu novca na još jednu izložbu (do 8. januara) koja privlači veliki broj ljudi. Po autorovim rečima ona je “poruka ljubavi celom svetu”, pa zašto već mesecima šokira i nosi atribut “najluđe izložbe savremene umetnosti”? Možda zato što je to “ljubav koja ne plaši” kako objašnjava “kralj provokacije” kako ga zovu, italijanski umetnik, autodidakt, Mauricije Katalan, rođen 1960.
Pozicija autsajdera najviše mu odgovara, posmatrača što nikada potpuno ne zauzima stav, kritičara i komentatora sveta. Njegova estetika dobija boju poraza, bekstva i surogata, a njegova neviđena scenografija od silikonskih i voštanih, ultrarealističnih figura u prirodnoj veličini, pravi je vizuelni šok. Sve one zasnovane su na paradoksu slike zbog čega njihovi religijski, istorijski, mitski i filmski sadržaji postaju banalni: papa Jovan Pavle leži proboden meteorom, Hitler kleči, konj je obešen usred počasnog stepeništa, s glavom u plafonu, antiteza onim konjima monumentalnim i herojskim…
I pre svih, u prvoj odaji, instalacija u kojoj umetnik, koji je Hitlera jedini predstavio kao dete, eksponat vredan 17.000 evra, svoju glavu bojažljivo pomalja iz rupe na parketu, dočekujući posetioca da mu otkrije šta se nalazi ispod.
Njegova pokretna tačka viđenja, “punto di vista movibile”, stvara delo koje omogućava da se svet sagleda drugačije, “jer svet je bolestan i svi će na kraju negde biti obešeni o čiviluk”.
Kao, uostalom, i protagonista prve izložbe.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
