Pariz (2): Klod Mone kolekcionar

Osim Hokusaja i japanskih estampi za koje se znalo jer su ukrašavale zidove njegove trpezarije u Živerniju, sve ostalo donedavno bilo je potpuna tajna. Umetnički i sentimentalni panteon majstora pod nazivom „Mone kolekcionar“ do 14. januara izložen je prvi put u Muzeju Marmotan, sada Muzej Klod Mone, otkrivajući slikarevu ličnu strast.

Veliki deo tih dela bio je posejan po raznim svetskim institucijama ili kod privatnih lica pošto je njegov sin Mišel u nestašici novca i želji za lepim životom od 1927. godine većinu rasprodao. Bile su potrebne godine pravih policijskih istraga i akcija da se platna sakupe i preuzmu od njujorškog Muzeja Metropoliten, vašingtonske Nacionalne galerije, Muzeja Hjuston, Muzeja San Francisko, onih Latinske Amerike, Japana, Evrope i samog Pariza da bi Marmotan ponovo uspostavio ovu značajnu zbirku, velikim delom zaboravljenu, koja govori i o samom životu velikog umetnika. Među stotinak dela nalaze se Delakroa, Koro, Buden, Mane, Sezan, Morizo, Pisaro, Sinjac, Tuluz Lotrek… Ali Mone otkriva i sasvim nepoznata imena kao Pol Bodri, Karolis-Diran, Žil Šere, Lisjen Pisaro…

U mladosti, bez prebijene pare, sebi nije mogao da priušti kupovinu slika pa prvi deo zbirke sadrži samo poklone prijatelja impresionista, odnosno portrete Monea samog, s prvom ženom Kamij ili samo njene od kojih je najpoznatija Maneova Mone slika u svom ateljeu i Renoarova Gospođa Mone sa sinom. Potom dolaze godine razmene i međusobnog priznanja kada mu Roden posvećuje do sada još nigde izloženu gipsanu skulpturu Bahantkinja, jedno od otkrića izložbe, sa posvetom: „Velikom majstoru K. Moneu, njegov prijatelj Roden“. Od 1890, kada se njegova finansijska situacija naglo poboljšava kupuje još tri Rodena. Inače dela će kupovati od trgovaca ili na aukcijama, birajući ih brižljivo pa tako i nekoliko čuvenih Renoara nije hteo da kupi od umetnika iako mu je bio prijatelj. Ipak, od Pisaoroa će lično, u znak zahvalnosti što mu je pomogao da kupi kuću, otkupiti sliku koju je autor namenio nacionalnim muzejima. Kupuje i crteže i platna svojih prethodnika poput Koroa i njegove slike Aricija, palata Šigi. A i priča sa još nepoznatim Sezanom je veoma zanimljiva. Intimni nisu bili ali je njegov rad pratio od samog početka tako da će mu upravo Mone svojom kupovinom slika doneti slavu.

Izložba otkriva i potpuno nepoznatog Monea: od 1892. godine on kupuje i više Maneovih portreta porodice njegove druge žene Alise Ošede, kao i njene dece i njihovog oca a portret Žaka Ošedea iz Maneove kičice pod nazivom Dečak u cveću naći će se u središtu sudske rasprave koja će odmah po Alisinoj smrti rasturiti porodicu.

Petnaestak Lokvanja iz kasnijeg Moneovog perioda kada je francuski slikar već počeo da gubi vid, takođe deo izložbe, uz Hokusaja i estampe, ostali su u slikarevoj kući godinama neprodati zato što ih je sin Mišel smatrao bezvrednim, prodajući samo Koroa, Sezana, Manea i Renoara i ostala poznata imena.

O svemu tome brojni posetioci koji strpljivo čekaju u dugačkom redu pred muzejom Marmotan mogu da saznaju diveći se ne samo genijalnom slikaru već i rafiniranom i strasnom kolekcionaru.