Pariz: Enigma Vermer

Čovek koji je to ostvario, kustos muzeja Blez Dikos, na holandskog majstora baca sasvim novo svetlo. Do ove izložbe verovalo se da je Vermer zagonetni usamljenik sa mansarde, dalek u svom svetu elegantnih snova. Sada Svinga iz Delfta dobija svoje pravo mesto među brojnim slikarima tog zlatnog holandskog veka. Zato izložba i nosi naziv „Vermer i majstori žanra“, oni koji se međusobno takmiče, jedan drugoga nadahnjuju, ali i obilato kopiraju. A koji je to zapravo žanr? I kako se ovoj maloj zemlji Zapadne Evrope na čelu ogromnog kolonijalnog carstva od Jave do Brazila u 17. veku dogodila takva umetnička revolucija koja će otvoriti put svim ostalim umetničkim revolucijama 19. veka? Holandija, ekonomska pluća tadašnje Evrope, protestantskom reformom postaje i religijski veoma tolerantna sredina, što za umetnike znači veću slobodu. Ogroman broj trgovaca koji poseduju bajkovite vile deo su holandskog društva koje počinje da zanima umetnost kao način da kroz nju projektuje sopstvenu sliku, rafiniraniju, produhovljeniju. Elita zahteva teme koje glorifikuju i odslikavaju njen društveni status a umetnici, da bi se dopali novim klijentima, stvaraju shodno tim očekivanjima. Zato ta zemlja u tom veku proizvodi i najveći broj slika – oko pet miliona. Više to nisu crkveni ljudi ili vladari koji naručuju umetnička dela već nova klasa, građanska, koja se rađa. U ostalom delu Evrope dominira crkvena i dvorska umetnost pod uticajem Luja Četrnaestog i slikari su pretplaćeni na velike istorijske, mitološke i religiozne teme. Jer u zemlji lala oni, oslobođeni verskih stega i podržani tek obogaćenim novim naručiocima, posvećuju se svetovnim scenama. Nameću se pejzaži, dotle tek pozadinski dekor, mrtve prirode i svakodnevni život, kao ta lepa, mlada devojka što se doteruje. Umetnički milje sve više broji talente, a omiljene neodoljive teme prodaju se sve skuplje.

Vermerova dela su veoma poznata i vrede bogatstvo, ali on nije zvezda što zasenjuje ostale iako se svetlost njegovih savremenika, uprkos slavi u čitavoj Evropi, vremenom ugasila. Tako njegova Mlekarica, slika koja će postati jedna od najčuvenijih u istoriji umetnosti, uveliko podseća na „Holandsku kuvaricu“ Gerarda Dua koji ju je naslikao dvadeset godina ranije. Kopija i plagijata, ponavljanih prizora bilo je mnogo mada praktično samo Vermer transcendira, njegova vizuelna širina stvara distancu obojenu čarobnom, tananom nijansom koja uspeva da zaustavi vreme. S onu stranu žanra, nalik na „delić žutog zida“, tako drag Marselu Prustu.

Ali i ostali poput Gabriela Metsua i Gerarda ter Borha kroz svoj „prozorščić“ bacaju svetlo na onaj „bižu“ u kutiji za nakit od velura, na pejzaže, scene i osobe pričajući priču o izuzetnom veku kojem se ovih dana posetioci Luvra dive a iz koga su do nas stigli samo Rembrant i Vermer.

Na malim, izglancanim delima idealno i stvarno se gotovo sasvim približavaju u savršeno razrađenim detaljima, svakoj crti lica, prevoju na tkanini, sitnicama koje umetnikovu pažnju privlače istom snagom i istom očaranošću.