Pariz: Madlenice u supermarketu

Ako zanemarimo Uelbekovo „Pokoravanje“, „proklete pesnike“, „Zrelo doba“ Simon de Bovoar i „Jednu Svanovu ljubav“ Marsela Prusta, desetak stanovnika Per-Lašeza i Bodlera, koji počiva na groblju Monparnas, zajedno sa očuhom kojeg je mrzeo.

No, kada sam u, kako je to Valter Benjamin voleo da je naziva, „kulturnu prestonicu 19. veka“ po treći put u svom životu doputovala, vrlo brzo je postalo jasno da u njoj neću doživeti „satori“, da pred „Mona Lizom“ neću osetiti „Stendalov sindrom“, da grad više neće biti u stanju da me zavede kao melodija francuskog jezika ili mitologija kempa.

U Parizu me je dočekala demagogija jednakosti i tolerancije: imigranti u metrou i starosedeoci u taksiju; Van Gog na šoljama za kafu i „Dama s jednorogom“ na keceljama za kuvanje; biciklističke ture po Per-Lašezu, beda beskućnika što u kartonskim kutijama spavaju nad otvorima za ventilaciju i smrad njihove mokraće razlivene po pločnicima; instant-turizam u slavu „Da Vinčijevog koda“ i jurcanje po Luvru u potrazi za grobom Marije Magdalene; suši barovi i kebap-picerije, tržni centri i globalizacija; fascinacija vlastitim jezikom, konzumerizam i žudnja za uživanjem kao imperativ.

U Parizu me je sačekala razvalina između nekog novog Pansiona Voker i Predgrađa Sen Žermen.

No uprkos tome, ne možemo tvrditi da taj grad nema šarm. Pogotovo ako ga poredimo sa mestima iz kojih ka njemu hrlimo.

Jer, Pariz su i redovi za muzeje i za mesto u biblioteci u Boburu. To su knjižare u Latinskom kvartu. Luvr, Orsej, Pale di Tokio i Gagosijan galerija. Muzej Kej Branli. I Centar Žorž Pompidu ispred kojeg se za 20 centi može nabaviti antikvarno izdanje „Don Žuana“ i „Mučnina“.

Pariz je i danas u stanju da podeli ljude na dve vrste: „na one koji vole Francusku i one koji je ne vole“, budući da „ni po čemu nije sličan čovek koji voli Francusku, onome koji je ne voli, kao i da – ništa više, i nikakva sila ne može izmeniti fakat da smo Pariz videli i u njemu živeli“.

Pariz je stanje uma i duha, koje nas, pre ili kasnije može staviti u kožu autsajdera – nekog novog Ežena de Rastinjaka.

Pariz možemo posmatrati kroz prizmu bovarizma i hiperbole, možemo ga sakralizovati, doživeti kao „sjajno mesto za nesreću“, kao „ljudsku komediju“ i možemo se izgubiti u klišeima i stereotipima koji su za njega vezani.

Upravo zbog toga će neki od nas „U potrazi za izgubljenim vremenom“ smatrati velikim francuskim romanom dok drugima nikako neće biti jasno zbog čega je bilo neophodno „potrošiti trideset stranica da bi se opisalo kako se neko prevrće u krevetu ne uspevajući da zaspi“.

Odlomak iz konceptualne knjige „Prustove madlene u supermarketu“ Ljiljane Maletin i Dragana Vojvodića. Izdavač: Artboks-Artprint, Novi Sad, 2016.