Pariz: Na bulevaru barona Osmana

*Žorž Ežen Osman (1809- 891), ili „samo“ baron Osman.

*Želim da vidim njegov spomenik, podignut na bulevaru koji nosi njegovo ime.

Ulicom Rivoli (prvi u nizu njegovih poduhvata) idem do Avenije Opera, poznate i sa slike Kamija Pisaroa (koju tražim u muzeju Orsej – uzalud, naravno, ona se nalazi u Moskvi).

Kratka „stanka“ pred kućom u kojoj su se venčali Napoleon i Žozefina, pa nastavak pešačenja do čuvene Olimpije, u kojoj su nastupali nekad naši Tereza i Oliver, i još naši Zdravko Čolić i Olivera Katarina (tada Vučo).

Olivera je u Olimpiji pevala 72 večeri zaredom! Pričalo se da je jedina žena pred čijim je stasom i glasom pao na kolena Salvador Dali. Nešto ranije „Skupljači perja“ dobili su Gran pri žirija u Kanu.

Do Opere, lepe i raskošne, uvek opkoljene turistima, jedan od legendarnih pariskih kafea, „De la Paix“ (navraćali Zola, Mopasan, Žil Masne…).

Otvoren 1862, a prvi put zatvoren 1939. godine, kada se i nad Francuskom nadvio lik zlog kaplara sa smešnim brčićima. Preko puta je Muzej parfema, ali nemam vremena za to carstvo mirisa i bočica, omirisala sam samo hodnik.

Idem do „Galeries Lafayette“ i njene prve susetke i suparnice, robne kuće „Printemps“ (Proleće), čija je bočna strana prekrasni primerak stila „art nouveau“.

Obilazak Bulevara Osman počinjem odatle. Dug je 2,5 km, videću samo pola, ali tu je ono što me najviše interesuje.

Tu je i kuća u kojoj je živeo Marsel Prust, baš dok je pisao roman „U traganju za izgubljenim vremenom“, godinama prvi na mojoj rang listi. Videću i malu crkvu u kojoj je kršten, i blizu nje železničku stanicu Sen Lazar koju je Klod Mone slikao nekoliko puta. Na Moneov zahtev, vozovi su zaustavljani, peroni zatvarani, lokomotive su izbacivale paru onako kako njemu odgovara – ako je verovati Ogistu Renoaru!

Stižem do Trga sv. Avgustina, sa istoimenom crkvom. I prelepom zgradom Oficirskog doma, sa spomen-pločom za maršala Žofra, stratega, junaka i pobednika bitke na Marni.

Ispred crkve, još jedna Jovanka Orleanka, ista kao kod Luvra, samo što ova drži mač, a ona zastavu.

Spomenik barona Osmana je na samom kraju Bulevara, kao da kaže – „tačka, nema više“. Prikazan kao odlučan i čvrst čovek koji zna šta hoće, liči mi na funkcionera KPJ u dugačkom kožnom mantilu.

Hvaljen ali i osporavan, zbog toga što je rušenjem ulica na levoj obali Sene „ubio duh grada“, Pariz Balzaka i Igoa, raselio hiljade porodica, prekoračio budžet … Izgradio je široke i svetle ulice, bulevare, trgove, pijace, železničke stanice, stambene i druge zgrade, vodovod i kanalizaciju, parkove i fontane… U memoarima, baron Osman piše: organizacija radova bila je ekonomična jer je nekoliko krupnih operacija izvođeno paralelno; i potpuno nezavisno od parlamenta, što je parlamentarce „mnogo nerviralo“.

Nije hteo da da ostavku pa je Napoleon III morao da ga smeni; rekonstrukciju grada nastavio je novi prefekt, jedan od njegovih saradnika.

Sa olakšanjem otkrivam da je kod kafea u kome sam predahnula ulaz u metro i da linija 9 ide gde meni treba: do mosta Alma i tunela u kome je poginula britanska princeza Dajana.