Pariz: Na Hajneovom grobu

Šta još nisu praštali Nemci svom najvećem pesniku?

Satirične žaoke i sarkastične ujede. Nemački parlament je 1835. godine zabranio sve njegove knjige, objavljene ali – preventivno – i one koje će tek napisati! „Gde god su spalili knjige, oni će, na kraju, spaliti i ljudska bića“, rekao je Hajne. Sto godina kasnije, Frojd je spaljivanje svojih knjiga u Nemačkoj ocenio kao „napredak“: „U srednjem veku, spalili bi moje telo“, kazao je otac psihoanalize još ne sluteći da će tela goreti i u dvadesetom.

Hajne je bio jevrejskog porekla pa je zabrana njegovih knjiga ponovo stupila na snagu: spalili su ih i nacisti, godine 1933.

Ipak, vremena se menjaju (nadajmo se): Univerzitet u Diseldorfu, gde se Hajne rodio, nosi njegovo ime.

Doktor prava, novinar, nesuđeni trgovac, pesnik, pisac, putnik i putopisac, nazvao je sebe „sinom revolucije“.

Veliki buntovnik bio je istovremeno liričar tananog duha. „Pjesnik malih bisernih stihova o proljeću, smrti i ljubavi“ – kako je o njemu pisao Ivo Andrić.

Motive je tražio i u narodnoj tradiciji. Iz tih je dubina izronila i njegova najpoznatija pesma, „Lorelaj“, zasnovana na staroj germanskoj legendi. Osim ove, u kod nas poznatije Hajneove pesme spada i „Azra“, koju su mnogi prevodili, a najlepše – Aleksa Šantić („Kraj tanana šadrvana…“).

Hajne, „bledi sanjar“, najviše je voleo maj, a baš u maju teško se razboleo. „Sin revolucije“ pao je u postelju revolucionarne 1848. i sve do smrti provodiće dane i noći na svom „grobu dušeku“, paralizovan, bez snage da se bar ponekad pridigne.

Nije prestao da piše.

Umro je 17. februara 1856, ne dočekavši ni šezdesetu. Sahranjen je na groblju Monmartr, među mnogim svojim slavnim savremenicima i prethodnicima, i onima koji će na pozornicu slavnih tek izaći. Tu su Berlioz, Stendal, braća Gonkur, Zola, Dega, Dima Sin i Mari Diplesi – njegova dama s kamelijama, Nižinski, Lotreamon, Dalida, Fransoa Trifo, Žana Moro…

Hajneova žena Matilda, pariska prodavačica, koja nije znala ništa o književnosti, ali je bila „lepa kao jutro“, sahranjena je pored njega, 1883.

Nadgrobni spomenik, snežno beo, odgovara „bledom sanjaru“. Pesnikova glava je visoko iznad tla, pognuta, zamišljena… Mršav, upalih obraza, mora biti da je tako izgledao na svom „dušeku grobu“.

Na tri mermerne ploče podno spomenika uklesane su tri strofe njegove pesme „Gde?“. Evo jedne, u prevodu Slobodana Glumca: „Gde će putnik što ga slama/ Umor, naći počin trajni?/ Da l na jugu pod palmama?/ Da l pod lipama na Rajni?/ Hoće li me u divljini/ Zakopati tuđe ruke?“

Nacisti, začudo, nisu srušili ovaj spomenik. Ali onaj u Ahilionu, letnjikovcu austrijske carice Elizabete (Sisi) na Krfu, nije pošteđen; novi vlasnik vile, nemački car Vilhelm II, naredio je da se Hajneova statua ukloni – ni 50 godina posle pesnikove smrti nije mogao da mu oprosti što nije voleo njegove pretke.

Skulptura je ipak preživela, danas se nalazi u Tulonu.

Rukopisi ne gore, zar ne?