Pariz: Pesnik sa đonovima od vetra

Biće da se ni Artur Rembo, jedan od “osam Vlašića francuskog simbolizma” (Kolja Mićević), pesnik koji je “pronašao” boju samoglasnika (A crno, E belo, U crveno, Ü zeleno), “ne uklapa u poetičke okvire epohe”.

Nije uvek tako bilo. Remboov prevodilac Nikola Bertolino svedoči, na primer, da je Milan Dedinac, posleratni direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta, “maltene padao na kolena pri pomenu njegovog imena”.

“Pijani brod”, svoju najpoznatiju pesmu, Rembo je napisao u šesnaestoj. “Dete Šekspir”, ocenio je Viktor Igo.

Iz “rodnog i dosadnog” Šarlevila ide u Pariz, na poziv Pola Verlena, kome je prethodno poslao svoje pesme – i oduševio ga. Živi raspusno, nijedan mu porok nije stran. Kao u pesmi Brane Petrovića: “Sad više nema tame u koju nisam sišo po svoje zlato…”.

Ili, kako bi (o Klajstu) rekao Stefan Cvajg: “Strašni nemir upravlja dušom koja sama sebe muči.”

Već u 19. prestao je da piše. “Zgadio se strahovito na svoju poeziju i otumarao u svet da se oda bezmerno napregnutom i strasno aktivnom životu”, pisao je Vinaver.

“Sezonu u paklu” štampao je 1873. godine – i odmah spalio sve primerke. Posle toga, bez njegovog znanja, objavljene su “Iluminacije”.

Mnogo putuje, odlazi u Afriku da trguje kafom, slonovačom – i oružjem. U trideset sedmoj je umro (od raka, 1891, u Marselju, posle amputacije noge).

Sreten Marić kaže da su razumevanje Remboovog života otežali eruditi – toliko je tumača i tumačenja da je ostao nejasan.

U Parizu ima mnogo starijih i poznatijih spomenika, ali moram da vidim baš Remboov.

Nije ga teško naći. Ako, recimo, ka trgu Bastilja (od zloglasnog zatvora ostalo je samo ime, i metafora) krenete Bulevarom Anrija IV, naći će on vas, iskrsnuvši odjednom, kao da vam izlazi u susret.

Tek što ste se odvojili od Sene i mosta Sili, naići ćete na mali trg i na Arsenal, ogranak Nacionalne biblioteke koji čuva arhivu Bastilje (pa i dosje Markiza de Sada, koji je u toj tamnici napisao “Sto dvadeset dana Sodome”.) Spomenik Rembou nalazi se na tom trgu.

Neukrotivog mladića Verlen je opisao kao “čoveka sa đonovima od vetra” – “L’ Homme aux semelles de vent”.

Autor ove skulpture Žan Ipustegi, francuski slikar i vajar zastupljen u muzejima i galerijama širom sveta, malo se poigrao Verlenovim rečima pa je svom delu dao ime “L’ Homme aux semelles devant” (vent – vetar, devant – ispred).

Pesnik je predstavljen kao raspolućeni mladić koji se gornjim delom nalaktio na donji, to jest na svoja stopala, kao da je za njima jurio, sustigao ih i može da predahne.

Spomenik Rembou podignut je 1985. godine na inicijativu predsednika Miterana.

Verlen je smatrao Remboa “najljepšim među zlim anđelima”. Živeli su zajedno jedno vreme, a skandalozna veza skandalozno se završila: Verlen je pucao u “anđela”, ranio ga, i dve godine proveo u zatvoru.

Za njih je vezana i Fanten-Laturova slika “Oko stola” – grupni portret pisaca na zajedničkoj večeri (sada u muzeju Orsej). Bilo ih je devet, ali jedan od njih nije hteo ni na slici da bude sa “đavolskim pesnicima” Verlenom i Remboom pa je zamenjen vazom sa cvećem.

Jedina dva imena sa tog platna koja nisu zaboravljena upravo su Verlen i Rembo.