Pariz: Poljubac u kamenu

Ponekad iz muzeja ponesemo samo opšti utisak, ili se zadržimo na nekoliko slika ili skulptura, koje su nam formirale estetski ukus, ali imamo samo toliko vremena da čujemo kratko objašnjenje.

Svako umetničko delo ima, međutim, svoju istoriju. Ovde će priča biti o onim vajarskim delima koja su prenela u kamen ljubavnike sjedinjene u poljupcu: o skulpturama Kanove, Rodena i Brankušija, koje su rasute po Parizu. Uzgred, ima i slika sa istom temom: raskošni Klimtov „Poljubac“ je u bečkom muzeju Belvedere, a nešto sumornija Munkova slika u njegovom muzeju u Oslu.

Da bi se shvatio predmet ove priče, nisu potrebna fizička i metafizička objašnjenja, niti rasprave o univerzalnosti ovog oblika ljudskih osećanja, možda je dovoljno samo lično iskustvo

Neoklasična skulptura Antonija Kanove „Amor poljupcem oživljava Psihu“ u Luvru (drugi original video sam u Ermitažu) je tek prepoznavanje emocije; dovoljno izazovno ali i nevino.

Nastalo po motivima knjige rimskog književnika Lucija Apuleja, „Metamorfoze ili Zlatni magarac“. Amor oživljava Psihu, koja je pre toga otvorila čarobnu kutiju sna boginje podzemnog sveta, Prozepine, namenjen Veneri, u naivnoj želji da iskoristi njen sadržaj za ulepšavanje.

U književnoj verziji, Amor budu Psihu vrhom strele, svog oruđa ljubavi; Kanova izgleda da vaja čas u kome krilati Amor poleće, dok Psiha pokušava da ga zadrži zagrljajem iz tek prekinutog sna.

Ogist Roden vaja modernistički „Poljubac“ kao osvajanje emocije.

U mermer je preneta priča iz Danteovog „Pakla“: pesnik je u drugom krugu pakla, određenom za grešnike strasti, u koji je stupio sa Vergilijem, susreo Frančesku da Rimini i Paola Malatestu, nesrećne srednjevekovne ljubavnike (romantični slikar Ari Šefer naslikao je ovaj susret; slika je u Luvru).

Njen muž, a Paolov brat, iznenadio ih je u čitanju knjige o ljubavi; zagrljeni, dočekali su smrt.

U „Poljupcu“ oni ne primećuju ni njega ni današnje posetioce, pred kojima ne kriju nesputanu strast. Estetska distanca prema ljubavnicima može se, međutim, ostvariti spolja, posmatrajnjem skulpture kroz široke prozore muzeja Biron, u mirnom parku, koji sam koristio kao čitaonicu za vreme studija u Parizu.

Brankušijev apstraktni „Poljubac“ je spojena emocija, sama suština poljupca.

Teže ga je pronaći: nalazi se na groblju Monparnas, blizu groba vajarevog i kenotafa Bodlerovog, u zabačenom uglu i sa sivom pozadinom obližnje zgrade. Brankuši, učenik Rodenov, izvajao je spomenik mladoj ruskoj anarhistkinji Tatjani Raševskoj.

Kao da omanji komad kamena i nije vajan, sa prirodnim linijama koje se spajaju u poljubac, ruke koje se grle i kolena koja se dodiruju.

I oči, koje uranjaju jedne u druge. Ali to nije više samo fizičko spajanje, to je za večnost. Ako ova skulptura ostane tamo gde jeste. Nekako pronađena daleka rodbina preminule studentkinje želi da original zameni kopijom. Nekada plaćena dvesta franaka, danas bi vredela pedeset miliona evra. Proces je u toku.