Pariz: Spomenik našim kraljevima

Ubijen je u Marselju, 8. oktobra 1934. Kovčeg s kraljevim telom najpre je brodom stigao u Split, a potom, specijalnim vozom, preko Zagreba u Beograd.

Počast kralju odavale su hiljade ljudi duž pruge (budućnost će pokazati da je bilo i krokodilskih suza), dok je u usputnim stanicama intonirana trodelna jugoslovenska himna – Bože pravde, Lijepa naša i Naprej zastava slave.

Kralj je sahranjen 18. oktobra u mauzoleju na Oplencu.

Dve godine posle istorijskog događaja u Marselju, koji istorija još nije pouzdano razjasnila, u Parizu je Aleksandru Krađorđeviću i njegovom ocu, kralju Petru Prvom, podignut spomenik, u znak zahvalnosti Francuske za savezništvo Srbije u Prvom svetskom ratu.

Otkriven je 19. oktobra 1936.

Lepo su mesto Francuzi izabrali za spomenik našim kraljevima iako nije baš na Jelisejskim poljima, kao što se moglo čuti od našeg poznatog pesnika (i rojaliste), nego na malom trgu Kolumbija, blizu Bulonjske šume.

Sačinjavaju ga tri bronzane figure: kralj Aleksandar na konju (kažu da samo taj deo kompozicije teži osam tona), a pored njega, levo i desno, stoje kralj Petar i ratni saveznik Srbije maršal Franš d’Epere.

Ono što nije moglo da se likovno izrazi, saopštava se rečima. Na čeonoj strani visokog granitnog postamenta ispisano je, na francuskom: „Kraljevima Srbije i Jugoslavije, Petru Osloboditelju i Aleksandru Ujedinitelju“, a postrance je uklesana sadržina telegrama princa-regenta Aleksandra predsedniku Poenkareu, decembra 1915: „Srbije više nema ali Vojska je spasena; mi smo spremni da dođemo i nastavimo borbu na tlu Francuske.“

Postament je na zadnjoj strani ukrašen reljefnim portretom kralja Petra, a uklesane su i njegove reči: „Meni je čast što sam vojničku karijeru počeo pod zastavom Francuske.“ (Bio je, da podsetimo, poručnik francuske vojske i pripadnik Legije stranaca, borio se u Francusko-pruskom ratu, bio ranjen i zarobljen, ali je pobegao iz zarobljeništva i ponovo se našao na francuskoj strani – tako što je preplivao Loaru kod Orleana.)

Najzad, i četvrti tekst: „Čuvajte Jugoslaviju, čuvajte francusko-jugoslovensko prijateljstvo“ – poslednje reči kralja Aleksandra. Mada uklesane u kamenu, osporene su i odmah posle atentata izbačene iz naslova lista „Vreme“, čak i ismejane. Ko je uopšte čuo šta je kralj rekao na samrti? Nije li kazao samo „čuvajte“? Ako jeste, onda je možda mislio na kraljicu?

Bilo kako bilo, Jugoslavija nije sačuvana, a himne s kojima je kralj ispraćen na poslednje putovanje odavno se ne pevaju „u paketu“.

Autor spomenika je Maksim del Sart, poznat i po bistama i statuama Jovanke Orleanke.

Ovaj spomenik iz daleka je lakše i videti i slikati, jer je veliki i razuđen, prilaziti mu treba oprezno jer automobili oko njega prosto lete.

Fotografijama u prilog nije išao ni tmuran majski dan, sivozelen kao i spomenik. S kiselim osmehom setila sam se mrzovolje Marka Tvena. I on je posetio Pariz u proleće (godine 1879), i evo šta je napisao: „Pariz hladno, Pariz sipi, Pariz kišovito, Pariz prokleto…“

E pa ne mora ni u Parizu baš sve da bude lepo!